Page 86 - Thomas Mann - Čarobni breg

to bar vrlo rđavo gledalo — da neko ne prisustvuje predavanju, zbog čega se smatralo za
čudnovatu drskost što Setembrini, iako je nemački znao bolje nego iko, ne samo što nikad
nije odlazio na predavanja, već se o njima najnepovoljnije izražavao. Što se tiče Hansa
Kastorpa, on je bio odmah rešen da ode, pre svega iz učtivosti, ali i iz neprikrivene
radoznalosti. Pre toga, međutim, učinio je nešto sasvim nespretno i neumesno: palo mu je na
pamet da na svoju ruku napravi dugu šetnju, što mu preko svakog očekivanja nije prijalo.
»Slušaj me!« behu njegove prve reči kad je Joahim izjutra ušao u njegovu sobu. »Vidim
da ovako dalje sa mnom ne ide. Sit sam horizontalnog načina života — na taj način čoveku
zamre krv. S tobom je, naravno, nešto drugo, ti si pacijent, tebe nikako ne želim da zavodim.
Ali ja ću odmah posle doručka da napravim jednu poštenu šetnju, ako mi ne uzmeš za zlo,
krenuću nasumce kud bilo na čas-dva. Poneću zalogaj-dva za užinu, onda ću biti sasvim
slobodan. Da vidim hoću li biti drugi čovek kad se vratim kući.«
»Lepo«, reče Joahim, kad vide da ovaj drugi shvata ozbiljno svoju želju i nameru. »Ali ne
preteruj, to ti savetujem. Ovde je drukčije nego kod kuće. I vrati se na vreme za predavanje.«
U stvari nisu samo zdravstveni razlozi uticali na mladog Hansa Kastorpa da ovo
preduzme. Činilo mu se kao da njegova vrela glava, rđav ukus koji je najčešće osećao u
ustima i samovoljno lupanje srca dolaze mnogo manje od teškoća zbog prilagođavanja
koliko od stvari kao što su ponašanje ruskog bračnog para do njega, razgovor koji je za
stolom vodila bolesna i glupa gospođa Šter, muljavi kašalj austrijskog aristokrate, koji je
svakodnevno slušao u hodniku, reči gospodina Albina, utisci koje je dobio o ophođenju
među bolesnom mladeži, Joahimov izraz lica kad bi posmatrao Marusju, i druga slična

opažanja. Mislio je da će biti dobro jednom se izvući iz čarobnog kruga Berghofa, duboko
odahnuti na svežem vazduhu i dobro se razdrmati, da čovek, ako je već uveče umoran, zna
bar od čega je. I tako se preduzimljivog duha rastavi od Joahima, kad je ovaj posle doručka
krenuo na službeno odmerenu šetnju do klupe kraj vododerine, i mlatarajući štapom,
vojničkim korakom pođe niz drum, svojim sopstvenim putem.
Bilo je sveže, tmurno jutro — oko osam i po časova. Kao što je odlučio, Hans Kastorp je
duboko udisao čist jutarnji vazduh, tu svežu i laku atmosferu koja je bez teškoća prodirala u
pluća i bila bez vlage, bez sadržine i bez uspomena... On pređe preko potoka i preko pruge
uzanog koloseka, stiže do glavnog druma sa mestimice izgrađenim kućama po strani, ali ga
odmah napusti i pođe jednom livadskom stazom koja je samo malim delom išla ravno i
potom se koso i prilično strmo pela uz padinu s desne strane. To penjanje radovalo je Hansa
Kastorpa, grudi mu se raširiše, drškom štapa zabaci šešir na potiljak, i kad je, stigavši do
izvesne visine i pogledavši unazad, ugledao u daljini ogledalo jezera kraj koga je prošao kad
je doputovao, on poče da peva.
Pevao je pesme koje je znao, razne omiljene, sentimentalne pesme, kakve se nalaze u
pesmaricama za studente i gimnastička društva, između ostalih i jednu u kojoj se nalaze ove
reči:

Nek bardi poju o ljubavi i vinu,
ali neka hvale i vrlinu...

Prvo je pevao tiho i pevušeći, zatim glasno i iz sveg glasa. Njegov bariton je bio opor, ali
je on danas nalazio da je lep, i pevanje ga je sve više oduševljavalo. Kad bi počeo suviše
visoko, nastavljao bi da peva iz fistule, sasvim tankim glasom, pa čak i taj glas mu je
izgledao lep. Kad bi ga pamćenje ostavilo na cedilu, pomagao bi se time što je melodiju
pevao kakvim bilo besmislenim slogovima i rečima koje je izbacivao kao operski pevači,