Page 81 - Thomas Mann - Čarobni breg

POLITIČKI SUMNJIVA!

Nastadoše redovne promene u nizu normalnih dana: prvo je došla jedna nedelja — i to
nedelja sa muzikom na sanatorijumskoj terasi, kako se to događalo svakih četrnaest dana,
dakle znak da su dve nedelje prošle, a u drugoj polovini takvog jednog dvonedeljnog
razdoblja Hans Kastorp je bio prispeo. Bio je došao jednog utornika, i ovo je dakle bio peti
dan, jedan na izgled prolećni dan, posle one pustolovne i nagle promene i vraćanja u zimu —
blag i svež dan, sa čistim oblacima na svetloplavom nebu i blagim suncem nad dolinom i
obroncima koji su opet dobili svoju letnju zelenu boju, kako to i odgovara dobu, pošto je
napadali sneg bio osuđen na brzo topljenje.
Bilo je jasno da su se svi trudili da nedelju praznuju i istaknu: uprava i gosti pomagali su
jedno drugo u toj težnji. Već za doručak služio se kuglof, pred svakim mestom stajala je
čašica sa nekoliko cvetića, divljim karanfilom ili čak i alpskim ružama, koje su muškarci
stavljali u rupicu od kaputa (državni tužilac Paravan, iz Dortmunda, bio je čak obukao crni
žaket s prslukom na bobice); toalete dama bile su izuzetno svečane i tanane. Gospođa Šoša
pojavila se o doručku u lakoj jutarnjoj haljini od čipaka sa otvorenim rukavima, u kojoj se —
zalupivši s treskom vrata — prvo okrenula prema dvorani, da joj se tako reći s gracijom
predstavi pre nego što se, kao prikradajući se, uputila svome stolu, i ta haljina joj je tako
odlično stajala da je susetka Hansa Kastorpa, nastavnica iz Kenigsberga, zbog toga bila
sasvim oduševljena. Pa čak i varvarski bračni par za »stolom loših Rusa« vodio je računa o
ovom božjem danu na taj način što je muž svoju kožnu bluzu zamenio nekom vrstom
kratkog kaputa, a filcane cipele kožnom obućom, a ona je naravno i danas nosila svoj prljavi
boa, ali ispod njega bluzu od zelene svile sa plisiranom kragnom. Hans Kastorp se namršti
kad ih ugleda i promeni se u licu, što mu se ovde često događalo.
Odmah posle drugog doručka poče koncert na terasi; bilo je tu svakovrsnih instrumenata
od lima i od drveta, i orkestar je svirao naizmenično vesele i ozbiljne melodije, gotovo sve
do podne. Za vreme koncerta pacijenti se nisu strogo pridržavali obaveznog odmaranja.
Doduše neki su na svojim balkonima uživali u ovoj zvučnoj gozbi, a i u baštenskoj galeriji
bile su zauzete tri-četiri stolice; ali većina gostiju sedela je za malim belim stolovima na
pokrivenoj terasi, dok je mlado mondensko društvo, kome se izgleda činilo suviše, pristojno
da sedi na stolicama, zauzelo kamene stepenice što se spuštaju u vrt, i tu ispoljavalo veliku
veselost: bili su to mladi bolesnici obadva pola, koje je Hans Kastorp već poznavao po imenu
ili po pričanju. Hermina Klefeld nalazila se među njima, kao i gospodin Albin, koji je dao da
kruži velika kutija čokolade, ukrašena cvetovima, i sve nudio da se posluže, dok on sam nije
jeo, već je sa očinskim izrazom lica pušio cigarete sa zlatnim piskom; zatim onaj mladić
debelih usana iz »Udruženja pola pluća«, gospođica Levi, mršava i voskasta kao i obično,
neki pepeljavoplavi mladić koji se odazivao na ime Rasmusen i čije su ruke visile kao peraja
iz mlitavih zglobova u visini njegovih grudi, gospođa Salomon iz Amsterdama, odevena u
crveno, obilna tela, koja se takođe pridružila omladini. Onaj dugajlija retke kose, koji je
umeo da svira odlomke iz Sna letnje noći, obgrlivši rukama svoja šiljata kolena, sedeo je
sada iza nje i nije prestajao da svojim mutnim pogledom pilji u njen potiljak. Tu je bila,
dalje, jedna riđokosa gospođica iz Grčke, pa druga jedna devojka nepoznatog porekla, sa
licem kao u tapira, onaj oblaporni gimnazista sa debelim naočarima, još jedan dečak od
petnaest ili šesnaest godina, koji je nosio monokl, a kad se zakašlje prinosio nokat svog
malog prsta dugačak kao kašičica — izvanredan klipan, očigledno — i još dosta drugih.