Page 82 - Thomas Mann - Čarobni breg

Taj dečak s dugačkim noktom, pričao je Joahim tiho, bio je samo malo bolestan kad je
došao, bez temperature, i samo iz predostrožnosti poslao ga je ovamo otac, jedan lekar, i po
sudu savetnikovom trebalo je da ostane ovde samo neka tri meseca. Međutim sad, posle tri
meseca, ima on 37,8 do 38 i ozbiljno je bolestan. Ali on zaista živi tako nerazumno da
zaslužuje batine.
Rođaci su imali stočić za sebe, nešto dalje od ostalih, jer Hans Kastorp je pušio uz crno
pivo koje je doneo od doručka, i s vremena na vreme cigara mu je prijala pomalo. Trom od
piva i muzike, koja je kao uvek činila da mu se usta otvore a glava klone na stranu,
posmatrao je crvenih očiju taj bezbrižni banjski život oko sebe, i svest da se svi ovi ljudi
iznutra raspadaju brzo i s malo nade da se to može
zaustaviti, i da je većina njih u lakoj groznici, nije mu nimalo smetala, već naprotiv
svemu davala neki naročiti značaj, izvesnu duhovnu draž... Za stočićima se pila penušava
limunada, a na stepenicama se fotografisalo. Drugi su tamo menjali marke, a riđokosa
Grkinja crtala je na bloku gospodina Rasmusena, ali mu posle nije htela da pokaže sliku, već
se okretala i izvijala čas na jednu čas na drugu stranu, smejući se širokim, jako razmaknutim
zubima, tako da dugo nije mogao da joj otme blok. Hermina Klefeld sedela je na svom
stepeniku samo poluotvorenih očiju i uvijenim novinama udarala takt uz muziku, dok joj je
gospodin Albin prikačinjao za bluzu kiticu livadskog cveća; a mladić debelih usana, sedeći
kraj nogu gospođe Salomon, ćaskao je s njom okrenuvši joj glavu, dok je pijanista s retkom
kosom piljio netremice u njen potiljak.
Dođoše lekari i pomešaše se sa pacijentima: savetnik Berens u belom a doktor Krokovski

u crnom mantilu. Oni su išli od stočića do stočića, i pred svakim je savetnik rekao kakvu
duhovitu reč, tako da je iza njega, kao iza lađe trag, ostajala brazda veselog uzbuđenja, a
potom se spustiše do omladine, čiji se ženski deo odmah okupi oko doktora Krokovskog,
vrpoljeći se i gledajući iskosa, dok je savetnik, u čast nedelje, pokazivao muškarcima veštinu
sa svojim cipelama na šniranje: on stavi svoju ogromnu nogu na jedan stepenik, odveza
uzice, uhvati ih jednom rukom sa naročitom veštinom i, ne služeći se drugom rukom, zaveza
ih unakrsno sa takvom spretnošću da su se svi čudili, a više njih uzalud su pokušavali da to
urade.
Kasnije se i Setembrini pojavi na terasi. On dođe iz trpezarije, oslanjajući se na štap, i
danas u svom kaputu od čupavog sukna i žućkastim pantalonama, sa finim, bodrim i
skeptičnim izrazom na licu, pogleda oko sebe i približi se stolu rođaka rekavši »Ah, bravo!«,
i zamoli za dozvolu da sedne kod njih.
»Pivo, duvan i muzika«, reče on. »Eto vaše otadžbine! Vidim da imate smisla za
nacionalni štimung, inženjeru. Vi ste u svom elementu, to me raduje. Dozvolite mi da
uzmem malo udela u harmoniji vašeg stanja.«
Hans Kastorp pribra izraz na svom licu — to je uradio još čim je ugledao Italijana — pa
reče:
»Ali vi dolazite kasno na koncert, gospodine Setembrini, još malo pa će se svakako
svršiti. Zar vi ne slušate rado muziku?«
»Ne rado po zapovesti«, odgovori Setembrini. »Ne po kalendaru, ne rado kad miriše na
apoteku i dodeljuje mi se odozgo, iz sanitarnih razloga. Ja nešto malo držim do svoje slobode
ili bar do onog ostatka slobode i ljudskog dostojanstva koji ljudima kao što smo mi još
ostaje. Na takvim priredbama ja se samo pojavim kao gost, kao što vi uveliko činite kod nas,
— dođem na četvrt časa i opet odem svojim putem. To mi daje iluziju nezavisnosti... Ne
kažem da je to više od iluzije, ali šta ćete, ako mi pruža izvesno zadovoljenje! Sa vašim
rođakom.. to je nešto drugo. Za njega je to služba, službena dužnost. Zar ne, potporučniče, vi