Page 88 - Thomas Mann - Čarobni breg

nepokretnim, mirno pustio da mu srce napravi izvestan niz udara, pa bi, kasno i leno, opet
ovlaš udahnuo vazduh.
Tada se najednom nađe prenet u ono rano doba života koje je bilo iskonski lik jednog sna,
uobličenog prema najnovijim utiscima, i koji je usnio pre nekoliko noći... Ali je tako snažno,
tako potpuno bio vraćen u natrag i nekad, kao da je nestalo vremena i prostora, da bi se
moglo reći da ovde gore, na klupi kraj planinskog potoka, leži mrtvo telo, dok se pravi Hans
Kastorp nalazi daleko, u davnom vremenu i negdašnjoj sredini, i to u jednoj smeloj i
uzbudljivoj situaciji, pored sve njene jednostavnosti.
Bilo mu je trinaest godina i bio je u trećem razredu, dečak u kratkim pantalonama, i stajao
je u školskom dvorištu u razgovoru sa jednim drugim dečakom, otprilike istih godina, iz
jednog drugog razreda — u razgovoru koji je Hans Kastorp zapodeo prilično namerno i koji
ga je radovao u najvećem stepenu, iako je zbog svog stvarno i precizno ograničenog
predmeta mogao biti samo vrlo kratak. Bio je odmor između pretposlednjeg i poslednjeg
časa, između časa istorije i crtanja u razredu Hansa Kastorpa. U dvorištu, koje je bilo
popločano crvenim ciglama i sa ulice ograđeno zidom pokrivenim šindrom, na kome su bile
dvoje vratnice, učenici su hodali u redovima gore-dole, stajali u grupama, naslanjali se, upola
sedeći, na gleđosane ispuste na zidu školske zgrade. Na sve strane čuo se žagor glasova.
Jedan nastavnik u mekanom šeširu obilazio je dvorište, grizući sendvič sa šunkom.
Dečak s kojim je Hans Kastorp razgovarao zvao se Hipe, a ime mu je bilo Pšibislav. Bilo
je čudno što se š u tom imenu pisalo kao r: Przybislav; i to čudno ime dosta je odgovaralo
njegovoj spoljašnjosti, koja nije bila sasvim obična već nesumnjivo malo tuđinska. Hipe, sin

jednog istoričara i profesora gimnazije, pa prema tome notorni odlikaš i za razred stariji od
Hansa Kastorpa, mada je bio jedva stariji od njega. bio je rodom iz Meklenburga i po svojoj
ličnosti očigledno produkat mešavine rasa, mešavine germanske krvi sa lužičko-slovenskom
ili pak obrnuto. Istina, bio je plav — kosa mu je bila ošišana sasvim kratko na okrugloj
lobanji. Ali njegove oči, plavosive ili sivoplave — neka neodređena i dvosmislena boja, kao
boja neke daleke planine — bile su čudnog oblika, uzane i tačno uzevši čak i nešto kose, a
odmah ispod njih strčale su jagodice, jako istaknute, — fizionomija, koja u njegovom slučaju
nije imala ničeg nakaradnog, već je štaviše bila vrlo simpatična, ali koja je bila dovoljna da
mu kod drugova stvori nadimak »Kirgiz«. Inače, Hipe je već nosio dugačke pantalone i uz to
beo koporan, zakopčan do gore i na leđima zategnut, na čijoj je jaki obično bilo malo peruti.
Stvar je stajala tako da je Hans Kastorp već odavno bacio oko na tog Pšibislava — iz
čitavog njemu poznatog i nepoznatog mnoštva što je vrvelo po školskom dvorištu, izabrao je
njega, za njega se interesovao, njega pratio pogledom i — da li da kažemo? — njemu se
divio i u svakom slučaju njega posmatrao sa izuzetnim interesovanjem i već na putu u školu
radovao se što će da ga posmatra kako stoji sa drugovima, da ga gleda kako govori i smeje se
i da izdaleka raspoznaje njegov glas, koji je bio prijatno hrapav, prigušen i pomalo
promukao. Priznajemo da za to interesovanje nije postojao nikakav dovoljan razlog, sem ako
se za razlog ne uzme možda to neznabožačko ime, odlično učenje u školi koje nikako nije
moglo da bude presudno ili najzad te mongolske oči — oči koje su ponekad, kad pogledaju
iskosa, onako, ne u želji da nešto vide, mogle da potamne, nestajući kao da se tope u neku
koprenastu tminu, — pa ipak se Hans Kastorp malo brinuo da u duši opravda svoja osećanja
ili čak da im za nevolju nađe neko ime. O prijateljstvu se bez sumnje nije moglo govoriti,
pošto on Hipea nije »poznavao«. Ali prvo, ništa ga nije gonilo da tim osećanjima da ime, jer
nije bilo ni pomisli da bi se o tome ikad moglo govoriti — za to on nije bio sposoban, niti je
to želeo. I drugo, ime bi značilo ako ne kritiku a ono definiciju, što znači svrstavanje među