Page 78 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 78

POKUŠAVA DA GOVORI FRANCUSKI




            Ne, nije se bio još nikako aklimatizirao, ni u pogledu poznavanja ovdašnjeg života u svoj
        njegovoj osobenosti — poznavanja koje nije ni u kom slučaju mogao steći za tako malo dana
        i koje, kako je sebi govorio (a i pred Joahimom kazao), na žalost ni za tri nedelje neće moći
        da  stekne;  niti  u  pogledu  prilagođavanja  njegovog  organizma  na  tako  čudne  atmosferske
        prilike kod »ovih ovde gore«, jer to prilagođavanje pričinjavalo mu je muke, velike muke,
        štaviše činilo mu se kao da mu to neće uopšte poći za rukom.
            Normalan, običan dan bio je jasno izdeljen i smotreno organizovan, čovek brzo uđe u
        kolosek i stekne lakoću ako se samo prilagodi njegovom sastavu. Međutim, u okviru nedelje
        i  većih  razmaka  vremena,  on  je  potpadao  pod  izvesne  pravilne  promene,  koje  su  se
        ispoljavale samo postepeno, jedna tek prvi put pošto bi se druga već bila ponovila; pa čak i u
        pogledu svakodnevne pojave raznih stvari i lica, Hans Kastorp je imao još da uči na svakom
        koraku,  da  tačnije  zapaža  što  je  površno  video,  i  da  prima  u  sebe  novo  sa  mladalačkom
        prijemljivošću.
            Oni  bokasti  sudovi  sa  kratkim  grlićima,  na  primer,  koji  su  u  hodniku  stajali  pred
        pojedinim vratima i koje je zapazio još one večeri kad je prispeo, sadržavali su kiseonik, —
        Joahim mu je to rekao kad ga je zapitao. U njima je bio čist kiseonik, po šest franaka balon, i
        taj oživljavajući gas davali su samrtnicima da bi ih još jednom povratili i produžili im snagu,
        — oni su ga udisali kroz jedno crevo. Jer iza vrata pred kojima su stajali takvi baloni, ležali
        su samrtnici ili »moribundi«, kako reče savetnik Berens kad ga je Hans Kastorp sreo jednom
        na prvom spratu. Savetnik je veslao kroz hodnik, u belom mantilu i modrih obraza, i oni su
        se zajedno popeli uz stepenice.
            »A  vi,  nezainteresovani  posmatraču«,  reče  Berens,  »šta  vi  radite?  Nalazimo li milosti
        pred vašim ispitivačkim pogledom? Laska nam, laska nam. Da, naša letnja sezona, u njoj ima
        nečeg, nije ona od rđavih roditelja. A prilično me je i koštalo dok sam je malo pogurao. Ali
        šteta je ipak što nećete s nama da provedete zimu — rekoše mi, hoćete da ostanete samo
        osam nedelja? Ah, tri? Pa to je samo poseta forme radi, tu ne vredi ni raspakivati; nego, vaša
        volja. Ali je ipak šteta što zimu nećete da provedete ovde, jer sve što je haute volée«, reče
        izgovarajući tu reč u šali na nemoguć način, »internacionalni hotevole dole u mestu, to dolazi
        u zimu, i njih bi trebalo da vidite, to bi bilo nešto za vaše obrazovanje. Da se valjate od
        smeha  kad  ti  tipovi  počnu  da  skakuću  na  svojim  daskama.  Pa  onda  dame,  bože  blagi,  te
        dame! Šarene kao rajske ptice, kažem vam, i silno galantne ... Ali sad moram kod  mog
        moribunda«, reče, »u dvadeset i sedam ovde. Finalni stadijum, znate. Nema više vrdanja. Pet
        tuceta  butelja  kiseonika  ispio  je,  pijandura  jedna.  Ali  do  podne  će  bez  sumnje  otići  ad
        penates. Pa dragi Rojteru,« reče ulazeći, »kako bi bilo kad bismo načeli još jednu...«
            Njegove reči se izgubiše iza vrata koja zatvori. Ali za jedan trenutak Hans Kastorp beše
        video u dnu sobe na jastuku voštani profil jednog mladića sa retkom bradicom, koji je lagano
        okrenuo vratima svoje velike zenice.
            To je bio prvi moribund koga je Hans Kastorp video u svome životu, jer kako njegovi
        roditelji tako i deda behu umrli tako reći iza njegovih leđa. Kako je dostojanstveno ležala na
        jastuku glava toga mladića sa isturenom bradicom! Kako je značajan bio pogled njegovih
        prevelikih očiju kad ih je lagano okrenuo prema vratima! Hans Kastorp, još sasvim utonuo u
        taj kratkotrajni prizor, pokuša i nehotice da napravi isto tako velike, značajne i lagane oči
        kao u moribunda, idući dalje hodnikom, i takvim očima pogleda jednu gospođu koja je, iza
        njega, bila izišla iz jednih vrata i koja ga je na podestu prestigla. On nije odmah primetio da
   73   74   75   76   77   78   79   80   81   82   83