Page 78 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 78
POKUŠAVA DA GOVORI FRANCUSKI
Ne, nije se bio još nikako aklimatizirao, ni u pogledu poznavanja ovdašnjeg života u svoj
njegovoj osobenosti — poznavanja koje nije ni u kom slučaju mogao steći za tako malo dana
i koje, kako je sebi govorio (a i pred Joahimom kazao), na žalost ni za tri nedelje neće moći
da stekne; niti u pogledu prilagođavanja njegovog organizma na tako čudne atmosferske
prilike kod »ovih ovde gore«, jer to prilagođavanje pričinjavalo mu je muke, velike muke,
štaviše činilo mu se kao da mu to neće uopšte poći za rukom.
Normalan, običan dan bio je jasno izdeljen i smotreno organizovan, čovek brzo uđe u
kolosek i stekne lakoću ako se samo prilagodi njegovom sastavu. Međutim, u okviru nedelje
i većih razmaka vremena, on je potpadao pod izvesne pravilne promene, koje su se
ispoljavale samo postepeno, jedna tek prvi put pošto bi se druga već bila ponovila; pa čak i u
pogledu svakodnevne pojave raznih stvari i lica, Hans Kastorp je imao još da uči na svakom
koraku, da tačnije zapaža što je površno video, i da prima u sebe novo sa mladalačkom
prijemljivošću.
Oni bokasti sudovi sa kratkim grlićima, na primer, koji su u hodniku stajali pred
pojedinim vratima i koje je zapazio još one večeri kad je prispeo, sadržavali su kiseonik, —
Joahim mu je to rekao kad ga je zapitao. U njima je bio čist kiseonik, po šest franaka balon, i
taj oživljavajući gas davali su samrtnicima da bi ih još jednom povratili i produžili im snagu,
— oni su ga udisali kroz jedno crevo. Jer iza vrata pred kojima su stajali takvi baloni, ležali
su samrtnici ili »moribundi«, kako reče savetnik Berens kad ga je Hans Kastorp sreo jednom
na prvom spratu. Savetnik je veslao kroz hodnik, u belom mantilu i modrih obraza, i oni su
se zajedno popeli uz stepenice.
»A vi, nezainteresovani posmatraču«, reče Berens, »šta vi radite? Nalazimo li milosti
pred vašim ispitivačkim pogledom? Laska nam, laska nam. Da, naša letnja sezona, u njoj ima
nečeg, nije ona od rđavih roditelja. A prilično me je i koštalo dok sam je malo pogurao. Ali
šteta je ipak što nećete s nama da provedete zimu — rekoše mi, hoćete da ostanete samo
osam nedelja? Ah, tri? Pa to je samo poseta forme radi, tu ne vredi ni raspakivati; nego, vaša
volja. Ali je ipak šteta što zimu nećete da provedete ovde, jer sve što je haute volée«, reče
izgovarajući tu reč u šali na nemoguć način, »internacionalni hotevole dole u mestu, to dolazi
u zimu, i njih bi trebalo da vidite, to bi bilo nešto za vaše obrazovanje. Da se valjate od
smeha kad ti tipovi počnu da skakuću na svojim daskama. Pa onda dame, bože blagi, te
dame! Šarene kao rajske ptice, kažem vam, i silno galantne ... Ali sad moram kod mog
moribunda«, reče, »u dvadeset i sedam ovde. Finalni stadijum, znate. Nema više vrdanja. Pet
tuceta butelja kiseonika ispio je, pijandura jedna. Ali do podne će bez sumnje otići ad
penates. Pa dragi Rojteru,« reče ulazeći, »kako bi bilo kad bismo načeli još jednu...«
Njegove reči se izgubiše iza vrata koja zatvori. Ali za jedan trenutak Hans Kastorp beše
video u dnu sobe na jastuku voštani profil jednog mladića sa retkom bradicom, koji je lagano
okrenuo vratima svoje velike zenice.
To je bio prvi moribund koga je Hans Kastorp video u svome životu, jer kako njegovi
roditelji tako i deda behu umrli tako reći iza njegovih leđa. Kako je dostojanstveno ležala na
jastuku glava toga mladića sa isturenom bradicom! Kako je značajan bio pogled njegovih
prevelikih očiju kad ih je lagano okrenuo prema vratima! Hans Kastorp, još sasvim utonuo u
taj kratkotrajni prizor, pokuša i nehotice da napravi isto tako velike, značajne i lagane oči
kao u moribunda, idući dalje hodnikom, i takvim očima pogleda jednu gospođu koja je, iza
njega, bila izišla iz jednih vrata i koja ga je na podestu prestigla. On nije odmah primetio da