Page 79 - Thomas Mann - Čarobni breg

je to bila madam Šoša. Ona se blago nasmeši na oči koje je pravio, zatim podiže rukom
pletenicu na ćotiljku, i ispred njega ode stepenicama, nečujno, gipka i sa nešto isturenom
glavom.
Skoro nikakva poznanstva nije napravio u tim danima, a ni kasnije još zadugo. Dnevni
red, u svemu, nije za to bio povoljan; sem toga, Hans Kastorp je bio po prirodi povučen,
osećao se povrh toga kao gost i »nezainteresovan posmatrač«, kako ono reče savetnik
Berens, i uglavnom je bio sasvim zadovoljan društvom Joahimovim i razgovorom sa njim.
Naravno da je bolničarka u hodniku sve dotle istezala šiju dok je Joahim, koji je već i ranije
sa njom ponekad ćaskao, nije upoznao sa svojim rođakom. Sa vrpcom od cvikera
prebačenom preko uveta, ona ne samo da je govorila izveštačeno, već upravo sa nekim
prenemaganjem, i kad je čovek malo bolje upozna, dobije utisak da su muke dosade pomutile
njen razum. Bilo je vrlo teško od nje se otkačiti, jer je ispoljavala skoro bolestan strah da
završi razgovor, i čim bi mladići pokazali da hoće da pođu, ona bi se hvatala za njih
užurbanim rečima i pogledima, i sa tako očajnim osmejkom na licu, da su iz sažaljenja i dalje
ostajali s njom. Nadugačko i naširoko govorila je o svom tati koji je bio pravnik, o svom
kuzenu, lekaru — očigledno da se pokaže u boljoj svetlosti i da istakne da vodi poreklo iz
boljeg društvenog sloja. Što se tiče njenog bolesnika, tamo iza vrata, on je bio sin nekog
fabrikanta lutaka iz Koburga, po imenu Rotbajn, a nedavno je kod mladog Frica bolest
zahvatila i creva. To je mučno za sve oko njega, kao što gospoda već mogu i da zamisle;
pogotovu za onoga koji je iz porodice intelektualaca i ima utančane živce viših klasa, za toga
je zbilja mučno. A na bolesnika se mora stalno paziti... Nedavno — hoće li joj gospoda

verovati? — vraća se ona posle kratkog izlaska — kupila je sebi samo malo praška za zube
— i zatiče bolesnika kako sedi u postelji, a pred njim čaša gustog crnog piva, salama, dobro
parče crnog hleba i jedan krastavac! Sve te domaće specijalitete poslali su mu njegovi da
ojača. Ali sledećeg dana bio je naravno više mrtav nego živ. On sam ubrzava sebi kraj. Ali to
će, jasno je, biti spasenje samo za njega, a ne i za nju, sestru Bertu — kako je uostalom zovu,
u stvari zove se Alfreda Šildkneht — jer ona će onda otići nekom drugom bolesniku, ovde ili
u kakvom drugom sanatorijumu, takva joj se perspektiva ukazuje i nikakvih drugih
perspektiva nema.
»Da«, reče Hans Kastorp, »vaš poziv je sigurno težak, ali on ima u sebi i zadovoljenja.«
»Sigurno«, odgovori ona, »ima u njemu i zadovoljenja — ima, ali je vrlo težak.«
»E pa, gospodinu Rotbajnu želimo svako dobro ...« I rođaci htedoše da pođu.
Ali tada se ona grčevito uhvati za njih rečima i pogledom, i tako je bilo mučno gledati je
kako se napreže da zadrži mladiće, da bi zbilja bilo svirepo ne ostati još malo kraj nje.
»Spava«, kaže ona. »Nisam mu potrebna. I tako sam za koji trenutak izišla u hodnik...« I
ona poče da se žali na savetnika Berensa i na ton kojim joj se obraća i koji je suviše slobodan
da bi odgovarao njenom poreklu. Ona je daleko više cenila doktora Krokovskog, — za njega
reče da je duševan. Zatim opet poče o svom tati i o kuzenu. Iz njenog mozga nije izlazilo
ništa drugo. Uzalud se borila da još mala zadrži rođake, dižući najednom svoj glas sa nekim
zanosom, i gotovo poče da viče kad su hteli da pođu — oni se najzad ipak izmigoljiše i
odoše. Ali sestra je još neko vreme gledala za njima, s telom nagnutim napred i nekim
pogledom što upija, kao da je očima htela da ih vrati sebi. Zatim joj se iz grudi ote jedan
uzdah, i ona se vrati u sobu svome bolesniku.
Inače se Hans Kastorp tih dana upoznao još samo sa crnomanjastom bledom gospođom,
onom Meksikankom koju beše video u vrtu i koju su zvali »Tous les deux«. Zaista se
dogodilo da je i on iz njenih usta čuo tu tužnu frazu po kojoj je dobila nadimak, ali kako se
na to bio pripremio, držao se dobro i posle je mogao biti zadovoljan sobom. Rođaci je sretoše