Page 76 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 76

kretanja na vazduhu, potom opet počinak u stolici, u sedam večera koja je, kao i svi obedi
        uostalom, donosila sa sobom izvesnu napetost i zanimljivosti svoje vrste, kojima se čovek
        mogao radovati, a posle toga, baciš po koji pogled u stereoskopsku kutiju, u kaleidoskopski
        dogled i kinematografski bubanj ... Hans Kastorp je već znao uprste program za ceo dan,
        iako bi bilo preterano tvrditi da se već bio, kako se to kaže, » aklimatizirao«.
            U  suštini  bilo  je  nečeg  čudnovatog  u  tom  aklimatiziranju  na  stranom  mestu,  tom  —
        ponekad i mučnom — prilagođavanju i menjanju navika, čemu se čovek podvrgava skoro
        radi same promene i sa određenom namerom da je, tek što se prilagođavanje završi ili ubrzo
        potom,  opet  napusti  i  vrati  se  u  ranije  stanje.  Kao  prekid  i  intermeco  umeće  čovek  te
        promene u glavni tok života, i  to  u cilju »oporavka«, to jest  da  bi  obnovio  i izmenio
        funkcionisanje  organizma koji se, u  neprekidnoj jednoslikosti, izlagao  opasnosti i  gotovo
        počeo da raznežava, mlitavi i otupljuje. A od čega zavisi to malaksavanje i otupljivanje kad
        se  suviše  dugo  bez  prekida  držimo  jednog  pravila?  To  ne  zavisi  toliko  od  telesnog  i
        duhovnog umora i slabljenja usled životnih napora (jer bi za to običan odmor bio najbolje
        sredstvo  za  oporavak);  to  je  pre  stvar  psihička,  to  je  doživljavanje  vremena  koje  preti  da
        nestane u neprekidnoj ujednačenosti i koje je tako srodno samom osećanju života i povezano
        sa njim, da jedno  ne  može slabiti a  da i drugo  ne  kržlja i ne vene. O prirodi dosade
        umnogome su raširene pogrešne predstave. Uopšte se veruje da interesantnost i novina
        sadržine »ubijaju« vreme, to jest prekraćuju ga, a da monotonija i praznina otežavaju i koče
        njegov tok. Ovo nije bezuslovno tačno. Praznina i monotonija mogu doduše da oduže i učine
        »dosadnim«,  »dugim«,  trenutak  i  čas,  ali  velike  i  najveće  mase  vremena  one  skraćuju  i

        štaviše sasvim uništavaju. Obratno, kakva bogata i interesantna sadržina svakako je u stanju
        da čas, pa i sam dan skrati i ubrza, ali računajući u velikom, ona toku vremena ipak daje
        razvučenost,  težinu i  čvrstinu,  tako  da  godine pune događaja mnogo  sporije prolaze  nego
        godine  siromašne, prazne,  lake, koje  prohuje kao vetrom oduvane. Ono što nazivamo
        dosadom  —  dugim vremenom  —  pre  je  upravo  neko  bolesno  osećanje  razonode  —
        skraćivanje  vremena  —  usled monotonije:  veliki  razmaci vremena, kad  imaju neprekidno
        jednolik tok, skupe se na način koji do smrti zastraši srce; kad je jedan dan kao svi, onda su
        svi kao jedan; a u savršenoj jednoslikosti i najduži život proživeo bi se sasvim brzo i minuo
        za tren oka. Navikavanje je obamrlost ili pak malaksalost čula vremena, i što nam godine u
        mladosti  prolaze  lagano,  a  kasnije  život  sve  brže  promiče  i  juri,  i  to  mora  da  počiva  na
        navikavanju. Mi vrlo dobro znamo da je menjanje navika i uzimanje novih jedino sredstvo
        da održimo život, da osvežimo naše čulo vremena, da postignemo podmlađivanje, jačanje,
        usporavanje našeg doživljavanja vremena i time obnavljanje našeg životnog osećanja uopšte.
        To je svrha promene  mesta i  vazduha,  odlaska u banju, u tome  je blagodet promene i
        epizode. Prvi dani u kakvom novom boravištu prolaze kao dani u mladosti, a to znači jako i
        rasplinuto,  —  takvi  su  otprilike  šest  do  osam  dana.  Zatim,  ukoliko  se  »prilagođavamo«,
        primećujemo  kako  se  postepeno  skraćuju:  ko  voli  život,  ili  tačnije  rečeno,  ko  bi  da  se
        potpuno oda životu, sa užasom primećuje kako dani opet počinju da bivaju laki i da brzo
        promiču; poslednja nedelja, recimo od četiri, ima strašnu rapidnost i prolaznost. Naravno da
        osveženje  čula  vremena  dejstvuje  i  posle  intermeca,  ono  ponovo  dođe  do  izražaja  kad  se
        vratimo  pravilu:  prve  dane  kod  kuće,  posle  promene,  doživljavamo  opet  kao  da  su  novi,
        razvučeni, mladalački, ali samo malo njih: jer na pravilo se brže naviknemo nego na prekid
        pravila,  a  kad  se  čulo  vremena  od  starosti  već  umori  ili  pak  —  što  je  znak  urođene
        nevitalnosti — ako nikad nije ni bilo jako razvijeno, onda ono opet brzo obamre, i već posle
        dvadeset i četiri časa je kao da nikad nismo nikud išli i kao da je ceo put bio samo san jedne
        noći.
   71   72   73   74   75   76   77   78   79   80   81