Page 75 - Thomas Mann - Čarobni breg

KRATKA RASPRAVA O ČULU VREMENA

Kad su se posle obeda opet popeli, paket sa ćebadima već je ležao na jednoj stolici u sobi
Hansa Kastorpa, i toga dana ih je upotrebio prvi put. — Joahim, već izvežban u tome, poučio
ga je veštini da se uvije onako kako to svi ovde rade i kako svaki novajlija treba da nauči.
Ćebad se, prvo jedno pa drugo, prostru preko stolice, tako da na kraju stolice dobar deo visi
na podu. Tada se sedne i počne time što se unutrašnje ćebe prebaci preko tela, prvo po dužini
do pod pazuha, zatim od dole preko nogu, pri čemu se čovek mora sedeći da sagne i uhvati
dvostruko previjeni kraj ćebeta, a zatim s druge strane, pri čemu treba dvostruki kraj staviti
tačno duž ivice stolice, ako se hoće da dobije što je moguće glađi i ravnomerniji oblik. Zatim
se postupi isto tako i sa spoljašnjim ćebetom — rukovanje sa njim bilo je nešto teže, i Hans
Kastorp, kao nespretan početnik, ne malo da je stenjao, čas presavijen čas opet ispružen,
vežbajući se da rukuje kako ga je Joahim učio. Samo malo njih veterana, reče Joahim, ume
da obavije oko sebe, sa tri sigurna pokreta, jednovremeno oba ćebeta, ali to je retka i zavidna
veština, za koju je potrebna ne samo dugogodišnja vežba, već i prirodna obdarenost. Na tu
reč je Hans Kastorp morao da se nasmeje, zavalivši se u stolicu, sa bolovima u leđima, a
Joahim, kome odmah nije bilo jasno šta je tu smešno, pogleda ga u nedoumici, pa se onda i
sam nasmeja.
»Tako«, reče on kad je Hans Kastorp ležao u stolici, bez udova i kao kakav valjak, sa
mekanim jastučetom za potiljkom, iscrpen od silne gimnastike, »kad bi sad bilo i dvadeset
stepeni hladnoće, ne bi ti se moglo ništa dogoditi.« A zatim ode iza staklene ograde da se i
sam umota.
Što se tiče dvadeset stepeni hladnoće, to je Hansu Kastorpu izgledalo sumnjivo, jer njemu
je zaista bilo hladno, jeza ga je prožimala telom u nekoliko mahova, dok je kroz drvene
svodove gledao napolje, u tu vlagu što kaplje i sipi, i što izgleda kao da će svakog trenutka
da se opet pretvori u sneg. Kako je to bilo čudno, uostalom, što je pored sve ove vlage imao i
dalje tako suve i vrele obraze, kao da sedi u pregrejanoj sobi. Sem toga, osećao se smešno
zamoren od vežbanja sa pokrivačima — da, zaista, knjiga Ocean steamships drhtala mu je u
rukama čim bi je prineo očima. Ipak on nije bio baš potpuno zdrav — totalno je malokrvan,
kao što reče savetnik Berens, i zato svakako i jeste tako zimogrožljiv. Ali u naknadu za ova
neprijatna osećanja, on je neobično udobno ležao, zahvaljujući teško razumljivim i skoro
tajanstvenim svojstvima ove stolice za ležanje, koja je Hans Kastorp bio osetio još kod prvog
pokušaja, uz najveću pohvalu, i koja su se na veliku sreću ispoljavala uvek i neprestano. Bilo
da je to dolazilo od kakvoće dušeka, od podesnog nagiba zadnje strane, od podesne visine i
širine naslona za ruke, ili samo od celishodne konzistencije valjkastog jastučeta za uzglavlje,
tek, humanije se uopšte nije moglo postupiti da se udovi udobno odmore nego na ovoj

odličnoj stolici za ležanje. I tako je u srcu Hansa Kastorpa vladalo zadovoljstvo što pred
sobom ima dva prazna i potpuno zaštićena časa, ta dva časa glavnog obaveznog odmaranja,
osveštana kućnim redom, koja je on, iako je ovde bio samo gost, osećao kao zgodan poredak,
sasvim prema svojoj sklonosti. Jer on je po prirodi bio strpljiv, mogao je dugo da prebiva ne
baveći se ničim i voleo je, kao što se sećamo, slobodno vreme, koje zaglušna delatnost ne
briše iz svesti, niti uništava i razgoni. U četiri je došao čaj uz kolače i kompot, zatim malo