Page 74 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Za odmaranje na balkonu... Na ovoj psećoj hladnoći... Za ove dve-tri nedelje i ja treba,
znate, da radim što i vi«, reče Hans Kastorp smejući se i pogleda u zemlju.
»Ah, ćebad, obavezno odmaranje«, reče Setembrini. »Gle, gle, gle! Ah, ah, ah! Zbilja:
Placet experiri!« ponovi sa italijanskim izgovorom i oprosti se od njih, jer su, odgovarajući
na pozdrav vratarev, već bili ušli u sanatorijum, i Setembrini se iz trema uputi u salon i
čitaonicu da bi pre obeda pročitao novine, kako reče. Izgleda da je hteo da prenebregne
drugo obavezno odmaranje.
»Bože sačuvaj!« reče Hans Kastorp kad se s Joahimom nađe u liftu. »Ovo ti je pravi
pedagog — i sam je tu skoro rekao da ima pedagošku žicu. S njim čovek mora strašno da
pazi da ne kaže nijednu reč suviše, inače nastanu opširne pouke. Ali inače vredi slušati ga, s
kakvom veštinom govori, svaka mu reč navire na usta jedra i ukusna — kad ga slušam, uvek
mi padaju na pamet sveže zemičke.«
Joahim se nasmeja.
»To bolje da mu ne kažeš. Verujem da bi bio razočaran da dozna kako misliš na zemičke
kad slušaš njegove pouke.«
»Misliš? O, to nimalo nije sigurno. Ja uvek imam utisak da mu nije stalo samo do pouke,
do nje možda tek u drugom redu, već mu je naročito stalo da govori, tako mu se reči valjaju i
skakuću... elastično kao da su gumene lopte ... i da mu nimalo nije neprijatno kad se baš
naročito na to obrati pažnja. Pivar Magnus je bez sumnje malo glup sa svojim »lepim
karakterima«, ali je ipak trebalo da nam Setembrini kaže šta je upravo važno u književnosti.
Nisam hteo da ga pitam da ne bih pokazao svoju slabu stranu, ja se u tim stvarima i ne

razumem i dosad još nijednom nisam bio sreo književnika. Ali ako nisu važni lepi karakteri,
očito su važne lepe reči, to je moj utisak u Setembrinijevom društvu. Kakvim se on rečima
služi! Bez ikakvog stida govori o »vrlini« — molim te! Celog svog života nisam izustio tu
reč, pa čak i u školi uvek smo govorili »srčanost« kad je u knjizi stajalo virtus. Nešto se u
meni nakostrešilo pri tom, moram priznati. A zatim, ide mi malo na živce kad tako grdi i
hladnoću i Berensa i gospođu Magnus što mršavi, ukratko — sve. On je opozicionar, to mi je
odmah bilo jasno. On kljuca po svemu što postoji, a taj stav ima uvek nečeg zapuštenog, ne
mogu drukčije da kažem.«
»Ti tako kažeš«, odgovori Joahim lagano i smotreno. »Ali s druge strane, ima u tome i
nečeg gordog što ne deluje zapušteno, već naprotiv. Ipak je on čovek koji poštuje sebe, ili
tačnije čoveka uopšte, i to mi se sviđa kod njega, u mojim očima u tome ima nečeg
pristojnog.«
»Tu imaš pravo«, reče Hans Kastorp. »On, štaviše, ima u sebi nečeg strogog, — čoveku
je često neprijatno, jer oseća da ga — recimo — kontrolišu, i ja to ne kažem kao nešto
rđavo. Hoćeš li mi verovati da sam uvek imao osećanje da se on ne slaže s tim što sam kupio
ćebad za ležanje napolju, da ima nešto protiv toga i da nešto zamera toj kupovini?«
»Ama ne«, reče Joahim iznenađen i zamišljen. »Zašto bi to bilo? U to ne mogu da
verujem.« A zatim ode, sa termometrom u ustima, sa vrećom i svim ostalim stvarima, na
obavezno odmaranje, dok je Hans Kastorp odmah počeo da se čisti i sprema za ručak —
dotle je i inače ostalo još jedva pola časa.