Page 73 - Thomas Mann - Čarobni breg

pa i celog čoveka uz to... pošto, s druge strane, zdrav princip može da urodi samo zdravim
posledicama, pa ma šta stavili na početak — onda upamtite da bolest, daleko od toga da je
nešto otmeno, nešto odveć dostojno poštovanja da bi se kako-tako moglo dovesti u vezu sa
glupošću, pre znači uniženje čoveka, štaviše bolno uniženje, koje vređa ideju, uniženje koje
u pojedinim slučajevima možemo da štedimo i negujemo, ali koje duhovno poštovati znači
pometenost — zapamtite to! — pometenost i početak svake duhovne pometnje. Ta žena koju
ste spomenuli — ne trudim se da se setim njenog imena — gospođa Šter, dakle, hvala vam
— ukratko, ta smešna žena, — ne, nije to njen slučaj, čini mi se, koji ljudsko osećanje, kako
vi rekoste, dovodi u dilemu. Ona je bolesna i glupa, — bože moj, pa to je ovaploćenje jada,
stvar je prosta, ostaje da se čovek samo sažali i slegne ramenima. Ali dilema, gospodine moj,
tragika počinje tamo gde je priroda bila dovoljno svirepa da slomi — ili da od početka
onemogući — harmoniju ličnosti, vezujući duh plemenit i pun života sa telom nesposobnim
za život. Poznajete li Leopardija, inženjeru, ili vi, potporučniče? Jedan nesrećni pesnik moje
zemlje, grbav i bolešljiv čovek, sa dušom iskonski velikom, ali stalno ponižavanom bedom
njegovog tela i srozavanom do nizina ironije, dušom čija jadanja razdiru srce. Slušajte ovo!«
I Setembrini poče da recituje na italijanskom, puštajući da mu se na jeziku tope lepi
slogovi, klateći glavom i zatvarajući ponekad oči, ne hajući što njegovi pratioci ne razumeju
nijednu reč. Očevidno mu je bilo stalo do toga da sam uživa u svome pamćenju i izgovaranju
i da se tim pokaže pred slušaocima. Najzad reče:
»Ali vi ne razumete, slušate i ne shvatajući bolni smisao. Bogalj Leopardi, gospodo,
udubite se u to osećanje, bio je pre svega lišen ženske ljubavi, i baš to ga je sprečavalo da

stane na put propadanju svoje duše. Sjaj slave i vrline izbledeo je u njegovim očima, činilo
mu se da je priroda zla — uostalom ona jeste zla, glupa i zla, u tome mu dajem za pravo — i
bio je očajan — strašno je reći, ali on je izgubio nadu u nauku i napredak. Eto tu imate
tragediju, inženjeru! Tu imate vašu »dilemu za ljudsko osećanje«, — ne kod one žene —
neću da mučim svoje pamćenje njenim imenom. Ne govorite mi, za ime božje, o
»oduhovljenju« koje može nastati usled bolesti, ne činite to! Duša bez tela je isto toliko
nečovečna i užasna kao i telo bez duše, a uostalom ono prvo je ređi izuzetak, a drugo je
pravilo. Po pravilu, baš telo uzme maha, prigrabi za sebe sav život, svu važnost i osamostali
se na najodvratniji način. Čovek koji živi kao bolesnik samo je telo, a to je nešto
antičovečansko i unižavajuće, — u najvećem broju slučajeva on nije ništa bolje od leša...«
»Smešno«, reče najednom Joahim nagnuvši se napred da bi pogledao svoga rođaka koji je
išao s druge strane Setembrinija. »Nešto sasvim slično i ti si onomad rekao.«
»Zbilja?« reče Hans Kastorp. »Da, lako je moguće da mi je nešto slično prošlo kroz
glavu.«
Setembrini ćuteći napravi nekoliko koračaji. Tada reče:
»Utoliko bolje, gospodo. Utoliko bolje ako je tako Nije mi bila namera da vam izlažem
neku originalnu filozofiju — to mi nije zadatak. Ako je i naš inženjer već primetio nešto
slično, to samo potvrđuje moju pretpostavku da je on diletant u duhu, da on, kao svi daroviti
mladići, zasad samo pravi opite sa svim mogućim shvatanjima. Darovit mlad čovek nije
neispisan list hartije, on je, naprotiv, list na kome je kao nekim simpatetičnim mastilom već
sve ispisano, dobro i rđavo, i stvar vaspitača je da odlučno razvija dobro, a da prikladnim
uticajem izbriše ono rđavo što bi da izbije. Gospoda su išla u kupovinu?« upita on
promenjenim, lakim tonom.
»Ne, ništa naročito«, reče Hans Kastorp, »to jest...«
»Kupili smo par ćebadi za moga rođaka«, odgovori Joahim ravnodušno.