Page 72 - Thomas Mann - Čarobni breg

I Joahim je bio malo zbunjen. I Setembrini je ćutao podignutih obrva, praveći se kao da iz
učtivosti čeka kraj govora. U stvari, njemu je bilo stalo do toga da pusti Hansa Kastorpa da
se sasvim zbuni, pre nego što je odgovorio:
»Sto mu gromova, inženjeru, pa vi ispoljavate filozofski dar koji od vas nisam nikako
očekivao! Prema vašoj teoriji vi biste morali biti manje zdravi nego što izgledate, jer vi
očevidno imate duha. Dozvolite mi, međutim, da primetim da se ne mogu složiti sa vašim
dedukcijama, da ih ne priznajem, štaviše da im se suprotstavljam kao pravi neprijatelj. Ja
sam, kao što vidite, pomalo netrpeljiv u duhovnim stvarima i više volim da me nazovu
pedantom nego da se ne borim protiv shvatanja koja mi se čine dostojna osude, kao ovo što
vi izlažete...«
»Ali gospodine Setembrini...«
»Dopustite... Znam šta hoćete da kažete. Hoćete da kažete da vi to niste mislili tako
ozbiljno, da shvatanja koja zastupate nisu baš vaša, već da ste u neku ruku uzeli nadohvat
jedno od mogućih shvatanja, koje je tako reći lebdelo u vazduhu, da se s njim malo ogledate
bez lične odgovornosti. To odgovara vašim godinama koje još nemaju muške odlučnosti i
godi im da privremeno prave oglede sa raznim stanovištima. Placet experiri«, reče
izgovarajući c u »placet« mekano, na italijanski način, »Dobro načelo. Što mene zbunjuje,
upravo je činjenica što se vaš eksperiment kreće baš u tom pravcu. Sumnjam da je ovde
slučaj posredi. Plašim se da ovde ne postoji izvesna sklonost koja preti da postane karakterna
crta ako joj se ne suprotstavimo. Zato smatram za svoju dužnost da vas ispravim. Vi rekoste
da je bolest udružena sa glupošću nešto najtužnije na svetu. U tome se mogu s vama složiti. I

meni je duhoviti bolesnik miliji od jektičavog glupaka. Ali ja počinjem da protestujem kad vi
bolest u zajednici sa glupošću smatrate unekoliko kao stilsku manu, kao neukusnost prirode i
dilemu za ljudsko osećanje, kao što ste se izvoleli izraziti. I kad vi, izgleda, bolest smatrate
za nešto tako otmeno i — kako ono rekoste — tako dostojno poštovanja, da se apsolutno ne
slaže sa glupošću. I ovo su bile vaše reči. E pa ne, nije tako! Bolest nikako nije otmena, niti
dostojna poštovanja, — već samo takvo shvatanje je bolesno, ili vodi bolesti. Možda ću
najsigurnije izazvati kod vas odvratnost prema tom shvatanju ako vam kažem da je staro i
ružno. Ono potiče iz praznovernih i skrušenih vremena u kojima se ideja čovečnog bila
izvrgla u karikaturu i bila lišena svakog dostojanstva iz vremena straha i more u kojima su
harmonija i zdravlje izgledali sumnjivi i vražji, dok je onda bolešljivost značila isto što i
sprovodnica za carstvo nebesko. Ali razum i prosvećenost razagnali su te senke koje su
ležale na duši čovečanstva, — još ne potpuno: i danas se još bore sa njima. A ta borba, dragi
gospodine, zove se rad, zemaljski rad, rad za zemlju, za čast i interese čovečanstva, i,
svakodnevno iznova čeličene u takvoj borbi, te sile će potpuno osloboditi čoveka i na putu
napretka i civilizacije voditi ga u susret sve jasnijoj, blažoj i čistijoj svetlosti.
Sto mu gromova, pomisli Hans Kastorp, zgranut i postiđen, pa ovo je čitava operska arija!
Čime sam samo to izazvao? Čini mi se uostalom da je malo suvoparno. I šta hoće neprestano
sa tim radom? Uvek mu je do rada, iako je neumesno ovde ga spominjati. I on reče:
»Vrlo lepo, gospodine Setembrini. Zbilja je za divljenje kako vi umete da govorite. To se
zbilja ne bi moglo bolje… plastičnije da izrazi, mislim;«
»Recidiva«, nastavi Setembrini, podižući kišobran iznad glave nekog prolaznika,
»duhovno vraćanje na shvatanja onih mračnih, mučnih vremena — verujte mi, inženjeru —
to je bolest, dovoljno ispitana bolest, za koju nauka ima različita imena, jedno iz oblasti
jezika, estetike i psihologije, i drugo iz oblasti politike, — školski termini, koji ništa ne
menjaju stvar i koji vam zbilja nisu potrebni. Ali pošto je u duhovnom životu sve povezano i
jedno izlazi iz drugog, pošto se đavolu ne može pružiti mali prst a da on ne uzme celu ruku,