Page 71 - Thomas Mann - Čarobni breg

velikih dragocenosti, a usred tog duhovnog blaga stajao je on u svom plavom flanelskom
halatu kraj uzanog pulta i sav se predavao književnosti, — slabačak i sitna stasa — bio je za
dobru glavu manji od mene, zamislite — ali s gustim pramenovima sede kose na
slepoočnicama, i s nosom tako dugačkim i finim... Kakav romanista, gospodo! Jedan od
prvih svoga vremena, poznavalac našeg jezika kao malo njih, latinski stilista kakvog nije
bilo, jedan uomo letterato po Bokačovom srcu... Izdaleka su dolazili naučnici da bi
razgovarali s njim, jedan iz Haparande, drugi iz Krakova, dolazili su baš u Padovu, u naš
grad, da mu izraze svoje duboko poštovanje, a on ih je primao sa radosnim dostojanstvom.
Sem toga bio je i odličan pesnik, koji je u časovima dokolice sastavljao pripovetke u
najelegantnijoj toskanskoj prozi, majstor idioma gentile«, reče Setembrini sa krajnjim
uživanjem, puštajući da mu se zavičajni slogovi lagano istope na jeziku i klateći uz to
glavom tamo-amo. »Vrtić svoj obrađivao je po ugledu na Vergilija«, nastavi on, »a što je
govorio bilo je zdravo i lepo. Ali u sobičku je moralo da bude toplo, toplo, inače je drhtao, pa
je čak mogao i suze prolivati od jeda što su ga pustili da se mrzne. I sad, predstavite sebi,
inženjeru, i vi, potporučniče, koliko ja, sin svoga oca, moram da patim na ovom prokletom
mestu, gde telo i usred leta drhti od zime i gde ponižavajući utisci neprestano muče dušu!
Ah, kako je to surovo! Kakvi nas tipovi samo okružuju! Ta savetnička luda, taj đavolji sluga!
Krokovski«, i Setembrrši načini izraz kao da će da slomi jezik, »Krokovski, taj bestidni
ispovednik, koji me mrzi zato što mi ljudsko dostojanstvo ne dozvoljava da pristanem na
njegova popovska prenemaganja ... A za mojim stolom... U kakvom sam društvu prinuđen da
jedem! Meni zdesna sedi jedan pivar, sopstvenik pivare iz Halea — ime mu je Magnus — sa

brkovima koji liče na naviljke sena. »Ostavite me, molim vas, na miru sa svojom
literaturom! kaže on. Šta nam ona pruža? Lepe karaktere! A šta da počnem sa lepim
karakterima? Ja sam čovek praktičan, a lepi karakteri se uopšte ne sreću u životu.« Takvu je
on predstavu sebi stvorio o književnosti. Lepi karakteri... o majko božja! Njegova žena,
prekoputa njega, sedi tu i mršavi, tonući sve više u neku tupost. Kakva ogavna beda!...«
I bez dogovora, Joahim i Hans Kastorp bili su istog mišljenja o ovoj besedi: nalazili su da
je žalosna i neprijatno buntovnička, mada naravno i zabavna, čak i poučna u svojoj drskoj i
oštro izrečenoj animoznosti. Hans Kastorp se dobroćudno smejao »naviljku sena«, a i »lepim
karakterima«, ili tačnije šaljivom očajanju s kojim je Setembrini o tome govorio. Zatim reče:
»Bože moj, naravno, društvo je zaista malo mešano u ovakvom zavodu. Čovek ne može
da bira do koga će za stolom da sedi — kuda bi nas to odvelo. I za našim stolom sedi tako
jedna dama... gospođa Šter — mislim da je poznajete. Užasno je neobrazovana, to se mora
priznati, i ponekad čovek ne zna kuda da pogleda kad ona počne da brblja. I uz to se mnogo
žali na temperaturu i da se oseća tako troma, a svakako da na žalost nije neki sasvim lak
slučaj. To je zbilja čudno — biti bolestan i glup — ne znam da li se dobro izražavam, ali za
mene je sasvim čudno kad je neko glup a uz to još i bolestan, nema bez sumnje ničeg
tužnijeg na svetu nego kad se to dvoje sjedini. Čovek apsolutno ne zna kakvo lice da napravi,
jer bolesniku bismo želeli da pokažemo poštovanje i da ga shvatimo ozbiljno, zar ne, bolest
je u neku ruku ipak nešto dostojno poštovanja, ako tako mogu reći. Ali kad vam se tu umeša
glupost, sa »fomulusom« i »kozmičkim zavodom« i takvim budalaštinama, onda čovek
zaista ne zna više da li da plače ili da se smeje, to je dilema za ljudsko osećanje i tako nešto
jadno da to već ne umem reći. Mislim, ne slaže se, ne pristaje jedno uz drugo, čovek nije
navikao da to dvoje zamišlja zajedno. Smatramo da glup čovek treba da bude zdrav i običan,
a da bolest treba čoveka da načini finim i pametnim i naročitim. Tako bar po pravilu
zamišljamo. Zar nije tako? Možda kažem više nego što mogu da opravdam«, završi on. »To
je samo zato što smo slučajno počeli o tome ...« I on se zbuni.