Page 70 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Je li sad svršeno sa vašim letom?« sa gorkom ironijom upita Hans Kastorp svoga
rođaka.
»To se ne može reći«, odgovori Joahim stručno. »Ako da bog, imaćemo još lepih letnjih
dana. Čak i u septembru je to još moguće. Ali stvar je u ovome, znaš, što se ovde godišnja
doba ne razlikuju toliko jedno od drugog, ona se tako reći mešaju i ne upravljaju se prema
kalendaru. Zimi je sunce često tako jako da se čovek znoji i skida kaput kad šeta, a leti — pa
eto, vidiš i sam kako je ovde ponekad leti. A zatim, sneg — on napravi pravi darmar. Pada u
januaru, ali i u maju jedva nešto manje, a sneg pada i u avgustu, kao što si video. Sve u
svemu, može se reći da ne prođe nijedan mesec a da ne pada sneg, to je aksiom koga se
možeš držati. Ukratko, ima zimskih i letnjih dana, i prolećnih i jesenjih dana, ali pravih
godišnjih doba u stvari i nemamo ovde gore.«
»Pa to je lepa konfuzija«, reče Hans Kastorp. U kaljačama i zimskom kaputu spustio se sa
svojim rođakom u »Mesto« da kupi ćebad za ležanje napolju, jer je bilo jasno da mu po
ovakvom vremenu pled neće biti dovoljan. U jednom trenutku čak se pitao da li da kupi i
vreću, ali odmah odustade od toga, štaviše gotovo se uplaši i od same te pomisli.
»Ne, ne«, reče on, »ostanimo pri ćebadima! Ja ću kod kuće već moći da ih upotrebim, a
ćebadi ima svuda, u tome nema ničeg naročitog ni uzbudljivog. Međutim, vreća je nešto
sasvim specijalno — ti me razumeš; ako nabavim vreću, i mepi samom bi izgledalo kao da
hoću da se sasvim nastanim kod vas i da vam već u neku ruku pripadam... Ukratko, hoću
samo da kažem da se apsolutno ne bi isplatilo kupiti krznenu vreću samo za dve-tri nedelje.«
Joahim se s tim složio, i tako su u jednoj lepoj, bogato snabdevenoj radnji u Engleskoj

četvrti kupili dva takva ćebeta od kamilje dlake, kakva je imao i Joahim, naročito duga i
široka, prijatno mekana, u prirodnoj boji, i rekli da se odmah pošalju u sanatorijum, u
internacionalni sanatorijum Berghof, soba broj 34. Još koliko istog dana posle podne Hans
Kastorp je hteo da ih upotrebi prvi put.
Naravno da je to bilo posle drugog doručka, jer dnevni red u sanatorijumu nije pružao
prilike da se ide do »Mesta« u drugo vreme. Sad je padala kiša, i sneg po putu pretvvrio se u
ledenu kašu koja vas je prskala. Na povratku kući sustigoše Setembrinija koji je pod
kišobranom, mada gologlav, išao takođe ka sanatorijumu. Italijan je bio žut u licu i očevidno
se nalazio u elegičnom raspoloženju. Skladnim i biranim rečima žalio se na hladnoću, na
vlagu od koje je tako ljuto patio. Da bar hoće da zagreju! Ali ti bedni vlastodršci obustave
grejanje čim sneg prestane da pada — glupo pravilo, na podsmeh svakom razumu! A kad
Hans Kastorp primeti kako misli da umerena temperatura u sobi po svoj prilici spada u
principe lečenja, i da time svakako žele da spreče raznežavanje pacijenata, Setembrini
odgovori sa najžešćom zajedljivošću. E da, zaista, principi lečenja! Sveti i neprikosnoveni
principi lečenja! Hans Kastorp govori o njima kao što im doista i dolikuje, tonom pobožnosti
i pokornosti. Samo je upadljivo — mada u jednom sasvim prijatnom smislu upadljivo — da
su među tim principima bezuslovno neprikosnoveni baš oni koji se sasvim poklapaju sa
ekonomskim interesima sopstvenika i gospodara, dok se kod onih gde je to manje slučaj rado
zažmuri na jedno oko... I dok su se rođaci smejali, Setembrini poče da govori o svom
pokojnom ocu, baš u vezi s toplotom za kojom je toliko čeznuo.
»Moj otac«, reče on razvučeno i sanjalački, »— to je bio fini čovek, osetljiv i telom i
dušom. Koliko je samo zimi voleo svoj mali, topli, kabinet za rad, od srca voleo; uvek je u
njemu moralo da bude dvadeset stepeni Reomirovih, zahvaljujući jednoj maloj usijanoj peći,
i kad biste vlažnih i hladnih dana ili kad duva oštra tramontana, iz predsoblja te male kuće
ušli u kabinet, toplota bi vam obavila pleća kao kakav meki ogrtač, a oči bi se napunile
suzama radosnicama. Sobičak je bio pun puncat knjiga i rukopisa, među njima je bilo i