Page 69 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA ČETVRTA

POTREBNA KUPOVINA

»Je li sad svršeno sa vašim letom?« upita Hans Kastorp trećeg dana ironično svoga
rođaka...
Vreme se beše naglo i strahovito promenilo.
Ceo drugi dan, koji je naš gost proveo gore, bio je divan letnji dan. U tamnom plavetnilu
sijalo je nebo nad kopljastim vrhovima smreka, dok je naselje u dnu doline blistalo u
bleštavoj jari, a zvuk medenica na kravama, koje su idući tamo-amo čupkale po obroncima
kratku, zagrejanu travu, ispunjavao je vazduh nekom idiličnom veselošću. Već za doručak
dame su se pojavile u tankim platnenim bluzama, neke čak i sa šupljikavim rukavima, što
nije svakoj pristajalo podjednako dobro, — gospođi Šter, na primer, stajalo je vrlo ružno,
ruke su joj bile suviše spužvaste, prozračne haljine joj nikako nisu pristajale. I muški svet u
sanatorijumu, svaki na svoj način, poveo je, u izboru odela, računa o lepom vremenu.
Pojaviše se listerski kaputi i platnena odela, a Joahim Cimsen je uz svoj plavi kaput obukao
flanelske pantalone krem boje, što je sve zajedno njegovoj pojavi davalo potpuno vojnički
izgled. Što se tiče Setembrinija, on je u nekoliko mahova izrazio nameru da promeni odelo.
»Do vraga!« rekao je kad se posle doručka šetao sa rođacima do mesta, »kako samo peče
sunce! Vidim, treba da obučem štogod lakše.« Ali mada je to bilo kazano biranim rečima, i
dalje je zadržao svoj dugački kaput od grubog sukna, sa širokim reverima i karirane
pantalone: svakako je to bilo sve što je od odela imao.
Ali trećeg dana bilo je baš kao da se priroda preokrenula, kao da se sve izvrnulo natraške.
Hans Kastorp nije verovao svojim očima. Bilo je to posle ručka, i svi su već dvadesetak
minuta ležali po propisu, kad sunca naglo nestade, gadni i kao zemlja mrki oblaci navukoše
se nad jugoistočnim grebenima, i neobičan neki vetar, hladan i koji vas probija do srži
kostiju, kao da dolazi iz neznanih, ledenih krajeva, poče najednom da briše po dolini, obori
temperaturu i zavede sasvim nov režim.
»Sneg«, ču se Joahimov glas iza staklene ograde.
»Šta misliš sa tim sneg?« upita na to Hans Kastorp. »Ne misliš valjda reći da će sad da
pada sneg?«
»Sigurno«, odgovori Joahim. »Ovaj vetar mi dobro znamo. Kad on počne, onda uvek ima
i sankanja.«
»Koješta!« reče Hans Kastorp. »Ako se ne varam, mi smo tek na početku avgusta.«
Ali Joahim beše rekao istinu, jer je dobro poznavao prilike. Samo nekoliko trenutaka
kasnije poče silna snežna mećava, praćena čestom grmljavinom — vejavica tako gusta da se
činilo kao da je sve obavijeno belom parom, a od naselja u dolini nije se gotovo ništa videlo.
Sneg je nastavio da pada celo poslepodne. Založiše centralno grejanje, i dok je Joahim
upotrebio svoju krznenu vreću i nije se dao omesti u održavanju propisa za lečenje, Hans
Kastorp se sklonio u sobu, primakao jednu stolicu uz zagrejani radijator i, vrteći često
glavom, posmatrao odatle čudnu pojavu napolju. Idućeg jutra nije više padao sneg; ali iako je
termometar napolju pokazivao nekoliko stepeni iznad nule, još je ostao sloj snega, debeo
čitavu stopu, tako da se pred začuđenim pogledom Hansa Kastorpa širio zimski pejzaž. Opet
su prestali sa loženjem. Temperatura u sobi iznosila je šest stepeni iznad nule.