Page 68 - Thomas Mann - Čarobni breg

doleteše nastavnica i mis Robinson i spustiše se, jedna desno druga levo, na njegova ramena,
kao što u trpezariji sede desno i levo od Hansa Kastorpa. Sa njima, savetnik ode sve
skakućući, pri čemu je zavlačio servijetu ispod naočara da bi obrisao oči, — nije se znalo šta
je brisao, znoj ili suze.
Tada mu se u snu učini kao da se nalazi u školskom dvorištu, u kome je tolike godine
provodio odmor između časova, i kao da upravo hoće da uzajmi olovku gospođe Šoša, koja
je takođe bila prisutna. Ona mu dade crvenu pisaljku, već upola istrošenu, sa srebrnom
čaurom, opomenuvši Hansa Kastorpa prijatno promuklim glasom da joj je posle časa
svakako vrati, i kad ga pogleda svojim bademastim plavosivozelenim očima iznad širokih
jagodica, on se silom trže iz sna, jer se tog trenutka setio na što ga upravo i na koga ona tako
živo podseća, i hteo je to da zapamti. On ovo saznanje hitro skloni na sigurno mesto, za
sutra, jer oseti da ga opet hvata san i da opet počinje da sanja, i uskoro je kao bio prinuđen da
beži od doktora Krokovskog, koji ga je jurio da bi nad njim izvršio operaciju duše, što je
Hansa Kastorpa ispunjavalo ludim, upravo bezumnim strahom. On je bežao od doktora kao
da su mu noge vezane duž staklenih pregrada kroz balkonske lođe, uz opasnost po život
skoči u vrt, u nevolji pokuša čak da se uspuže uz crvenomrku motku za zastavu, i sav u znoju
probudi se u trenutku kad ga je progonitelj uhvatio za nogavicu.
Ali jedva se bio malo umirio i opet zaspao, kad se događaji počeše ovako da razvijaju:
kao muči se on da leđima odgurne Setembrinija, koji je stajao i smeškao se fino, suvo i
podrugljivo, ispod gustih crnih brkova, tamo gde se oni uzdižu u lepom zavoju, i baš taj
osmejak je smetao Hansu Kastorpu i on ga je osećao kao uvredu. »Vi smetate!« ču sebe kako

glasno kaže. »Odlazite! Vi ste samo verglaš, i vi ovde smetate!« Ali se Setembrini nije dao
oterati, i Hans Kastorp je stajao tako i razmišljao šta da radi, kad sasvim iznenada dođe na
sjajnu ideju šta je vreme: ništa drugo do prosto »nema sestra«, živin stub bez ikakve skale, za
one koji hoće da podvaljuju, — posle čega se probudi, čvrsto rešen da svome rođaku
Joahimu sutra saošpti ovaj pronalazak.
U takvim doživljajima i otkrićima prođe noć, i Hermina Klefeld, kao i gospodin Albin i
kapetan Miklošić, koji je u svojim čeljustima nosio gospođu Šter i koga je državni tužilac
Paravan probo kopljem, igrali su u tim snovima svoje zamršeneuloge. Jedan san, pak, Hans
Kastorp je sanjao čak dvaput te noći — poslednji put pred samu zoru. Kao on sedi u
trpezariji za sedam stolova, kad staklena vrata lupiše uz veliki tresak i unutra uđe gospođa
Šoša, u belom sviteru, jedna joj ruka u džepu, druga za potiljkom. Ali umesto da ode za »sto
boljih Rusa«, ova nevaspitana žena pođe bez šuma ka Hansu Kastorpu i ćuteći mu pruži ruku
da je poljubi, — ali mu ne pruži ruku obično već okrete dlan, i Hans Kastorp je poljubi u
ruku, u tu neplemenitu, malo široku ruku, sa kratkim prstima i hrapavom kožom kraj noktiju.
Opet ga od glave do pete prođe ono osećanje puste slasti, koje ga je obuzelo kad se probe
radi osetio oslobođen pritiska časti i kad je uživao u bezmernim preimućstvima sramote —
eto, to je opet osetio, samo beskrajno jače.