Page 66 - Thomas Mann - Čarobni breg

rođaka!« obrati se on Joahimu koji im baš tada pristupi. »Odvedite ga u postelju. On
sjedinjuje razum sa hrabrošću, ali je večeras nešto posustao.«
»Ne, zbilja, sve sam razumeo!« tvrdio je Hans Kastorp. »Nema sestra je dakle samo živin
stub, bez ikakve skale i cifara, — vidite, potpuno sam shvatio.« Ali se zatim sa Joahimom
ipak odvezao liftom na sprat, zajedno sa više drugih pacijenata: za večeras, društvu i zabavi
bio je kraj, ljudi su se razilazili i odlazili na terase i balkone radi obaveznog večernjeg
odmaranja. Hans Kastorp pođe sa Joahimom u njegovu sobu. Pod u hodniku, pokriven
zastiračem, blago se povijao pod njegovim nogama, ali mu to nije suviše smetalo. On sede u
Joahimovu veliku naslonjaču, prekrivenu tkaninom s cvetićima — takva stolica nalazila se i
u njegovoj sobi — i zapali Mariju Mančini. Imala je ukus na tutkalo, na ugalj i drugo što,
samo ne ukus kakav bi trebalo da ima; ali on ipak produži da je puši, dok je posmatrao
Joahima kako se priprema za obavezno odmaranje: Joahim obuče svoju domaću bluzu,
sličnu litevki, preko nje jedan stari ogrtač, pa onda iziđe na balkon sa lampicom sa noćnog
stočića i ruskom gramatikom, gde uključi lampicu u kontakt i, ispruživši se na stolici za
odmaranje, sa termometrom u ustima, poče sa čudnom spretnošću da se uvija u dva ćebeta
od kamilje dlake, koja su bila prebačena preko stolice. Sa iskrenim divljenjem gledao je
Hans Kastorp kako on to vešto izvodi. On je prvo prebacio preko sebe ćebad, jedno, pa
drugo, najpre sleva po dužini, do pod miške, zatim od dole, preko nogu i najzad zdesna, tako
da je na kraju sačinjavao savršeno skladan i gladak paket iz koga su se pomaljali samo glava,
ramena i ruke.
»Ti to umeš odlično«. reče Hans Kastorp.

»To čini vežba«, odgovori Joahim, držeći termometar zubima dok je govorio. »I ti ćeš to
naučiti. Sutra moramo bezuslovno da kupimo ćebad za tebe. Moći ćeš već da ih upotrebiš
kad se vratiš, a ovde, kod nas, ona su neophodna, pogotovu pošto ti nemaš vreću od krzna.«
»Ali ja ne nameravam da noću ležim na balkonu«, izjavi Hans Kastorp. »To neću da
činim, odmah ti kažem. Bilo bi suviše čudno. Sve ima svojih granica. Najzad, na neki način
treba da istaknem da sam ja ovde kod vas samo gost. Posedeću kod tebe još malo i pušiću
cigaru, kao što i priliči. Ima odvratan ukus, ali ja znam da je dobra, i tim se danas moram
zadovoljiti. Sad će tek devet sati, — naravno, nema još ni devet, na žalost. Ali kad bude pola
deset, onda je već vreme kad normalan čovek uglavnom može da ide na spavanje.«
Jeza ga prođe telom — jednom, pa onda više puta jedno za drugim. Hans Kastorp skoči i
otrča do zidnog termometra, kao da treba da ga uhvati in flagranti. Po Reomiru, u sobi je bilo
devet stepeni. On uhvati rukom radijator, i vide da je hladan. Promrmlja nekoliko
nerazgovetnih reči koje su otprilike značile da, iako smo u avgustu, ipak je sramota što nije
založeno, jer nije važno u kom smo mesecu, već kakva je temperatura, a ona je takva da on
drhti kao pas na zimi. Ali lice mu je gorelo. On opet sede, pa još jednom ustade, mrmljajući
zamoli da uzme s kreveta Joahimov pokrivač, ponovo sede u stolicu i prebaci ga preko
gornjeg dela tela. Tako je sedeo, vreo i drhteći, i mučio se pušeći cigaru odvratnog ukusa.
Spopade ga osećanje neke velike bede i jada; činilo mu se kao da se nikad u životu nije
osećao tako jadno. »Ovo je zbilja jad!« mrmljao je. Ali u isto vreme najednom se javi jedno
sasvim čudno raspusno osećanje radosti i nade, i kad ga je osetio, ostao je i dalje u stolici,
samo da bi sačekao neće li se opet povratiti. Ali ono se ne povrati; ostade samo jad. I tako on
najzad ustade, baci Joahimov pokrivač opet na krevet, promrmlja iskrivljenim ustima nešto
kao »Laku noć! i »Nemoj da se smrzneš!« i »Za doručak ćeš doći po mene«, i povodeći se
pređe kroz hodnik u svoju sobu.
Dok se svlačio pevušio je, ali ne od radosti. Mehanički i gotovo nesvesno vršio je male
pokrete i dužnosti koje obavlja kulturan čovek pred spavanje, iz flakona je sasuo u čašu