Page 65 - Thomas Mann - Čarobni breg

vatra u obrazima i hladne noge. Recite mi otvoreno: smatrate li vi da je moguće da gospođa
Šter ume da spravi dvadeset i osam sosova za ribu? Ne mislim da ih ona zaista ume da
napravi — smatram da je to isključeno — nego da li je ona zaista maločas za stolom to
tvrdila, ili ja to samo uobražavam, — samo bih to hteo da znam.«
Setembrini ga pogleda. Izgledalo je da ga ne sluša. Opet se »zagledao« u jednu tačku, oči
mu dobiše ukočen izraz, kao u slepca, i kao jutros, opet reče triput »eh, eh, eh« i »gle, gle,
gle« — sa zamišljeno-podrugljivim izrazom i odsečno.
»Dvadeset i četiri, rekoste?« upita zatim.
»Ne, dvadeset i osam«, reče Hans Kastorp. »Dvadeset i osam sosova za ribu! Ne sosova
uopšte, već specijalno sosova za ribu, to je ono što je fantastično.«
»Inženjeru!« reče Setembrini ljutito, u tonu opomene. »Priberite se i ostavite me na miru
sa tim ženskim glupostima. O tome ništa ne znam i ništa neću da znam... U dvadeset i
četvrtoj, rekoste? Hm ... dopustite mi još jedno pitanje ili, ako hoćete, jedan nemerodavan
predlog. Pošto vam boravak ovde izgleda ne prija, pošto se kod nas ne osećate dobro ni
telesno ni, ako me sve ne vara, duševno — kako bi bilo da se odreknete da ovde postanete
stariji, ukratko, da se još noćas spakujete i sutra izjutra klisnete prvim vozom?«
»Mislite da treba da otputujem?« upita Hans Kastorp. »Pa tek što sam stigao? Ah ne,
kako mogu da sudim tek po prvom danu!«
Kod tih reči on slučajno pogleda u susednu sobu i ugleda tamo gospođu Šoša s lica, vide
njene bademaste oči i široke jagodice. Ama na šta, pomisli on, na šta me samo podseća? Ali
njegova umorna glava, uprkos izvesnog naprezanja, nije mogla da odgovori na to pitanje.

»Naravno, nije mi tako lako da se ovde kod vas aklimatiziram«, nastavi on, »to se moglo i
očekivati, ali zbog toga odmah baciti pušku u trnjak, samo zato što ću možda nekoliko dana
biti malo smušen i vreo, toga bih morao da se stidim, smatrao bih da sam prava kukavica, a
zatim, to bi bilo protiv svakog razuma, — ne, pa kažite sami...«
On je najednom govorio vrlo ubedljivo, uzbuđeno mrdao ramenima, i izgledalo je da želi
da nagovori Italijana da svoj predlog zvanično povuče.
»Svaka čast razumu«, odgovori Setembrini. »Svaka čast, uostalom, i hrabrosti. Što vi
rekoste sasvim je umesno, teško da bi se tome što ubedljivo moglo prigovoriti. Uostalom,
video sam zaista vrlo lepe primere aklimatizacije. Bila je tako ovde, prošle godine, gospođica
Knajfer, Otilija Knajfer, iz odlične kuće, kći jednog visokog državnog činovnika. Ona je
provela ovde neku godinu i po dana i tako se bila navikla na ovaj život da čak ni onda kad joj
se zdravlje potpuno oporavilo — jer i to se događa, ponekad čovek ovde i ozdravi — nije
htela da ode ni po koju cenu. Molila je i preklinjala savetnika da još ostane; ona, govorila je,
ne može i ne želi da se vrati kući, ovo je njena kuća, ovde je ona srećna. Ali kako je bila
velika navala a njima potrebna njena soba, njeno preklinjanje bilo je uzalud, i ostali su pri
tome da je kao zdravu vrate kući. Otilija tada dobi veliku vatru, krivulja njene temperature
žestoko skoči. Ali su njenu prevaru otkrili kad su običan termometar zamenili »nemom
sestrom«. Vi još ne znate šta je to. To je termometar bez skale, lekar ga čita na taj način što
stavi meru uz živin stub i tako kontroliše temperaturu. Otilija je, gospodine moj, imala 36,9,
Otilija uopšte nije imala temperaturu. Onda se ona kupala u jezeru — tada je bio početak
maja, noću je bilo mrazeva, jezero nije baš bilo pod ledom, imalo je, tačno govoreći,
nekoliko stepeni nad nulom. Ostala je prilično u vodi, samo da bi štogod navukla na sebe, —
a rezultat? Bila je i ostala zdrava. Otišla je ispunjena bolom i očajanjem, neosetljiva za
utešne reči svojih roditelja. »Šta da radim dole? Šta ću ja dole?« ponavljala je. »Ovde je moj
zavičaj.« Ne znam šta je posle bilo s njom... Ali meni se čini da me ne slušate, inženjeru?
Ako se sasvim ne varam, vi se jedva držite na nogama. Potporučniče, evo vam vašeg