Page 64 - Thomas Mann - Čarobni breg

dva mladića spuštenih ramena. Madam Šoša je imala plavu haljinu sa belom jakom od
čipaka. Ona je bila središte svoje grupe i sedela na kanabetu iza okruglog stola, u dnu te male
odaje, licem okrenuta prema sobi za kartanje. Hans Kastorp, koji tu nevaspitanu ženu nije
mogao da posmatra bez omalovažavanja, mislio je: Ona me podseća na nešto, ali ne bih
umeo reći na šta... Jedan dugajlija od nekih trideset godina, sa proređenom kosom, odsvirao
je na malom, mrkom klaviru triput jedno za drugim svadbeni marš iz Sna letnje noći, a kad
ga neke dame zamoliše, poče da svira taj melodični komad i po četvrti put, pošto ih je jednu
za drugom pogledao u oči duboko i ćuteći.
»Je li dozvoljeno upitati za vaše zdravlje, inženjeru?« zapita Setembrini koji je, s rukama
u džepovima od pantalona, švrljao između gostiju i sad priđe Hansu Kastorpu. I sad je nosio
svoj sivi kaput od čupavog štofa i svetlo karirane pantalone. On se smeškao postavljajući
pitanje i Hans Kastorp opet oseti kao da se trezni kad ugleda taj fino i podrugljivo nabran
kraj usana, pod izvijenim crnim brkovima. Inače, on je Italijana gledao sa dosta blesastim
izrazom, usana opuštenih i zakrvavljenih očiju.
»Ah, to ste vi«, reče. »Gospodin sa jutarnje šetnje, s kim sam se kod one klupe gore... kod
potoka... Naravno, odmah sam vas poznao. Hoćete li mi verovati«, nastavi on, mada mu je
bilo jasno da ovo nije smeo reći, »da sam vas onda u prvi mah držao za nekog verglaša? To
je naravno bila prava besmislica«, dodade primetivši da Setembrinijev pogled dobi neki
hladan i ispitivački izraz, »jednom reči, užasna glupost! Čak mi je potpuno nepojmljivo kako
sam samo mogao ...«
»Ne uzbuđujte se, ne mari ništa«, odgovori Setembrini pošto je još neko vreme posmatrao

mladića ćuteći. »Pa kako ste, dakle, proveli dan — prvi dan vašeg boravka na ovom veselom
mestu?«
»Hvala na pitanju, sasvim po propisu«, odgovori Hans Kastorp. »Pretežno u
»horizontalnom položaju«, kako to vi volite da kažete.«
Setembrini se nasmeja.
»Možda sam se u nekoj prilici i tako izrazio«, reče. »Pa, nalazite li da je zabavan ovaj
način života?«
»Zabavan i dosadan, kako se uzme«, odgovori Hans Kastorp. »Znate, ponekad je to teško
razlikovati. Nije mi bilo nimalo dosadno — ovde kod vas je suviše živosti za to. Čovek čuje i
vidi toliko mnogo novih i čudnih stvari... Pa ipak, s druge strane, čini mi se da nisam ovde
tek jedan dan, već duže vremena, — upravo kao da sam ovde već postao stariji i pametniji,
tako mi se čini.«
»I pametniji?« reče Setembrini i podiže obrve. »Dozvolite mi da vas zapitam: a koliko
vam je godina?«
Ali gle, Hans Kastorp to nije umeo reći! U ovom trenutku, on nije znao koliko mu je
godina uprkos žestokog, pa i očajnog napora da se toga seti. Da bi dobio u vremenu, on
sačeka da mu se ponovi pitanje i reče tada:
»Meni... koliko je? Meni je, naravno, dvadeset i četvrta. Uskoro ću da napunim dvadeset i
četiri. Izvinite, umoran sam«, reče on. »Upravo, umor i nije pogodan izraz za moje stanje. Je
li vam poznato ono stanje kad čovek sanja i zna da sanja, i hteo bi da se probudi a ne može.
E baš tako je sad meni. Ja svakako imam vatru, drukčije to nikako ne bih mogao objasniti.
Hoćete li mi verovati da su mi noge hladne do kolena? Ako se tako može reći, jer kolena,
naravno, više nisu noge, — izvinite, ja sam sasvim smušen, a to uostalom i nije nikakvo čudo
kad vam neko još u ranu zoru zviždi iz ... iz pneumotoraksa, a posle toga slušate šta govori
onaj gospodin Albin, i to u horizontalnom položaju. Zamislite, meni se neprestano čini da ne
smem sasvim da verujem svojim čulima, i pravo da vam kažem, to mi još više smeta nego