Page 62 - Thomas Mann - Čarobni breg

SATANA DAJE NEČASNE PREDLOGE

Kasnije, on izgubi svest. Po njegovom satu bilo je pola četiri kad ga probudi razgovor iza
staklene pregrade s leve strane: doktor Krokovski koji je u to vreme obilazio bolesnike bez
savetnika, razgovarao je na ruskom sa neuljudnim bračnim parom, raspitivao se, izgleda, o
stanju muževljevog zdravlja i tražio da mu se pokaže pregled temperature. Posle toga,
međutim, on svoj put ne produži kroz balkon već zaobiđe lođu Hansa Kastorpa, vrativši se u
hodnik, i kroz vrata uđe kod Joahima. Hans Kastorp je našao da je ipak malo uvredljivo što
ga na takav način zaobilaze i zanemaruju, iako ni najmanje nije želeo da razgovara u četiri
oka sa doktorom Krokovskim. Naravno, on je bio zdrav i o njemu se nije vodilo računa, jer
kod ovih ljudi ovde, mislio je, stvari stoje tako da onaj ko je imao čast da bude zdrav nije
dolazio u obzir i nisu ga ispitivali, a to je ljutilo mladoga Hansa Kastorpa.
Pošto je doktor Krokovski proveo kod Joahima dva-tri minuta, on produži preko balkona
dalje, i Hans Kastorp ču kako njegov rođak reče da sad mogu da ustanu i spreme se za užinu.
»Dobro«, reče on i ustade. Ali od dugog ležanja on dobi nesvesticu, a polusan od koga se
nije okrepio opet mu je neprijatno zagrejao lice, dok se inače bezmalo ježio od zime: možda
se nije bio dovoljno toplo pokrio.
On opra oči i ruke, dotera kosu i odelo, i u hodniku se sastade sa Joahimom.
»Jesi li čuo onog gospodina Albina?« upita dok su se spuštali niz stepenice.
»Naravno«, reče Joahim. »Tog čoveka bi trebalo naučiti redu. Svojim blebetanjem ometa
sav naš popodnevni odmor i toliko uzbuđuje ženski svet da ih u lečenju unazadi za čitave
nedelje. Gruba insubordinacija. Ali ko bi pristao da bude denuncijant? A sem toga, ovakvi
razgovori su većini dobrodošli, kao razonoda.«
»Smatraš li ti da je moguće«, upita Hans Kastorp, »da on onu »glatku« stvar, kako se
izrazio, shvata ozbiljno i da će aplicirati u sebe tuđe telo?«
»Ah, bože moj«, odgovori Joahim, »to nije sasvim nemoguće. Tako što se ovde gore
događa. Dva meseca pred moj dolazak, jedan student koji je dugo bio ovde,
obesio se preko, u šumi, posle jednog opšteg pregleda. Prvih dana po mome dolasku o
tome se još mnogo govorilo.« Hans Kastorp zevnu nervozno.
»Znaš, dobro se ne osećam kod vas, to slobodno mogu reći. Može se desiti, more, da ne
mogu da ostanem, da moradnem da otputujem — da l’ bi mi to uzeo za zlo?«
»Da otputuješ? Šta ti pada na pamet!« uzviknu Joahim. »Koješta. Pa ti tek što si došao.
Kako možeš da sudiš posle prvog dana?«
»Zaboga, zar je još prvi dan? Meni se čini kao da sam već odavno, odavno kod vas ovde.«
»Samo nemoj opet da počneš da mudruješ o vremenu!« reče Joahim. »Sasvim si me
zbunio jutros.«
»Neću, umiri se, sve sam zaboravio«, odgovori Hans Kastorp. »Ceo kompleks. Sad mi
glava nije ni najmanje bistra, to je prošlo... Dakle, sad ćemo na čaj.«
»Da, a zatim ćemo opet do one klupe od jutros.«
»Drage volje. Ali nadam se da nećemo opet sresti Setembrinija. Danas ne mogu da
učestvujem ni u kakvom intelektualnom razgovoru, to ti unapred kažem.«
U trpezariji su se služila sva pića koja za to doba dolaze u obzir. Mis Robinson je opet
pila svoj kao krv crveni tej od šipaka, dok je unuka kusala jogurt. Sem toga bilo je mleka,
čaja, kafe, čokolade, pa čak i bujona, i gosti, koji su posle obilnog ručka proveli u ležanju
dva časa, na sve strane su mazali maslac po debelim kriškama kolača sa suvim grožđem.