Page 61 - Thomas Mann - Čarobni breg

gospodin Albin opet izvuče iz džepa poniklovani revolver i otvorom cevi kucnu slepoočnicu
— »ovde, više bila... Čak i bez ogledala išlo bi glatko ...«
Ču se više glasova koji su preklinjući protestovali; neko čak jako zajeca.
»Gospodine Albine, gospodine Albine, sklonite revolver, sklonite revolver sa
slepoočnice, to ne može da se gleda! Gospodine Albine, vi ste još mladi, vi ćete ozdraviti, vi
ćete se vratiti u život i uživaćete opšte simpatije, časna reč! Obucite samo kaput, lezite,
pokrijte se! Nemojte opet da terate masera, kad dođe da vas trlja alkoholom! Prestanite da
pušite, gospodine Albine, čujete li, preklinjem vas radi vašeg života, vašeg mladog,
dragocenog života!«
Ali je gospodin Albin bio neumoljiv.
»Ne, ne«, reče, »pustite me, neka, hvala vam. Nikad nisam ništa odbio damama, ali vi
ćete uvideti i sami da je beskorisno zaustavljati točak sudbine. Ovde sam već treću godina...
Sit sam svega i dižem ruke — zar mi to možete uzeti za zlo? Neizlečiv, poštovane gospođe i
gospođice, evo, ovakav kakvog me vidite, ja sam neizlečiv, — čak ni savetnik to više ne
krije ni koliko forme radi. Dopustite mi bar malo slobode koja mi iz te činjenice sleduje. To
vam je kao u gimnaziji, kad postane očigledno da ćete da ponavljate, i niko vas više ništa ne
pita i ništa više ne morate da znate. Sad sam opet definitivno dospeo u taj srećan položaj. Ne
moram više ništa da radim, više ne dolazim u obzir, mogu da se smejem svemu. Hoćete li
čokolade? Poslužite se samo! Ne, nećete me oštetiti, imam masu čokolade u sobi. Gore imam
osam bombonijera, pet tabli Gala Peter i četiri funte Lintove čokolade, — to sve su mi
poslale dame iz sanatorijuma dok sam imao zapaljenje...«

Odnekud, jedan glas u basu odlučno zatraži mir. Gospodin Albin se krto nasmeja — bio
je to neki lepršavi i iskidani smeh. Zatim na terasi za odmaranje nastade tišina, takva tišina
kao da je iščezao san ili priviđenje; i u ćutanju čudno su još odjekivale izgovorene reči. Hans
Kastorp ih je prisluškivao dok nisu potpuno zamrle, i mada mu se nekako činilo da je
gospodin Albin ćalov, ipak nije mogao a da mu pomalo ne zavidi. Naročito je na njega
ostavilo jak utisak ono poređenje uzeto iz školskog života, jer i on sam ponavljao je šesti
razred, i dobro se sećao donekle sramnog, ali šaljivog i prijatno zapuštenog položaja u koji je
došao kad je pred kraj godine digao ruke od svakog utrkivanja i mogao »svemu da se
smeje«. Pošto su njegova razmišljanja bila mutna i zbrkana, teško ih je odrediti. Pre svega
činilo mu se da čast ima za sebe znatna preimućstva, ali ni sramota ih nema ništa manje,
štaviše, da su preimućstva sramote upravo bezgranična. I zamišljajući sebe, opita radi, u
položaju gospodina Albina i predstavljajući sebi kako mora biti kad se čovek definitivno
oslobodi pritiska časti i zauvek uživa neizmerna preimućstva sramote, mladoga čoveka
užasnu osećanje neke puste slasti, tako da mu je srce neko vreme još jače lupalo.