Page 51 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ćuti! Danas sam neobično oštrouman. Dakle, šta je vreme?« upita Hans Kastorp i savi
vrh svoga nosa tako mučki u stranu da ovaj pobele i izgubi svu krv. »Možeš li mi ti to reći?
Mi prostor opažamo svojim organima, čulom vida i čulom pipanja. Lepo. Ali kojim čulom
opažamo vreme? Hoćeš li mi na to odgovoriti. Vidiš, tu si se zaglibio. Ali kako hoćemo da
merimo nešto o čemu, tačno uzevši, ne možemo da kažemo ama baš ništa, ne znamo ni jednu
jedinu osobinu! Mi kažemo: vreme prolazi. Lepo, pa neka prolazi. Ali da bismo ga merili...
čekaj! Da bi se moglo da meri, moralo bi da prolazi ravnomerno, a gde piše da je to tako? Za
našu svest nije tako, mi samo reda radi pretpostavljamo da je tako, i naše mere samo su
konvencija, dozvoli, molim te...«
»Dobro«, reče Joahim, »prema tome samo je konvencija što ja imam ovde na svom
termometru pet crta više? Ali zbog tih pet crta moram ja ovde da se izležavam i ne mogu na
svoju dužnost, to je odvratna činjenica!«
»Imaš li 37,5?«
»Sad već opada.« I Joahim zabeleži cifru u svoj obrazac. »Sinoć sam imao gotovo 38,
zbog tvog dolaska. Svima koji dobiju posetu temperatura se popne. A ipak je to vrlo
prijatno.«
»I ja sad idem«, reče Hans Kastorp. »Po glavi mi se vrzma još sijaset misli o vremenu, —
čitav kompleks, da tako kažem. Ali neću sad da te tim uzbuđujem, pošto i inače imaš dosta
crta. Ja ću već sve zapamtiti, i mi se možemo kasnije na to vratiti, možda posle drugog
doručka. Kad dođe vreme drugom doručku, ti me svakako pozovi. I ja ću sad na odmaranje,
to bar ne boli, hvala bogu.« I potom pored staklene pregrade pređe u svoju lođu, gde je već

bila nameštena stolica za ležanje sa stočićem, donese iz čisto spremljene sobe Ocean
steamships i svoj lepi, mekani pled sa tamnocrvenim i zelenim kockama, i sede.
I on je uskoro morao da razapne platneni zaklon; čim se legne, sunce počne nesnosno da
peče. Ali je ležanje bilo neobično udobno, to je Hans Kastorp odmah sa zadovoljstvom
utvrdio, — nije se sećao da je ikada naišao na tako udobnu stolicu za ležanje. Stalak, po
obliku malo staromodan — što je poticalo samo od ćudi ukusa, jer stolica je očigledno bila
nova — bio je napravljen od crvenomrkog politiranog drveta, a od nogu pa do naslona
pružalo se ležište, dušek sastavljen upravo iz tri debela dela i prekriven mekanim cvilihom.
Sem toga, pomoću gajtana bio je pričvršćen za stolicu valjkast uzglavnik, ni suviše tvrd ni
suviše mek, prekriven izvezenim lanenim platnom, koji je naročito prijatno delovao. Hans
Kastorp je spustio jednu ruku na široku, glatku površinu pobočnog naslona, žmirkao je i
odmarao se, ne uzimajući Ocean steamships da bi se razonodio. Gledan kroz svodove lođe,
predeo, surov i oskudan ali obasjan bleštavim suncem, delovao je kao uramljena slika. Hans
Kastorp ga je posmatrao zamišljen. Najednom se seti nečega i u tišini reče glasno:
»A ona je patuljak, ona što nas je služila za doručkom?«
»Pst!« učini Joahim. »Tiho. Da, patuljak. Pa?«
»Ništa. Mi još nismo govorili o tome.«
A zatim nastavi da sanjari. Bilo je već deset sati kad se bio ispružio na stolici. Prošao je
čitav čas. Bio je to običan čas, ni dug ni kratak. Kad je on prošao, kroz kuću i vrt odjeknu
gong, prvo daleko, zatim bliže, potom opet daleko.
»Drugi doručak«, reče Joahim, i ču se kako se diže.
I Hans Kastorp završi ovoga puta obavezno odmaranje i ode u sobu da se malo dotera.
Rođaci se sretoše u hodniku i spustiše se zajedno. Hans Kastorp reče:
»Dakle, odlično se leži u ovim stolicama. Kakve su to stolice? Ako mogu ovde da se
kupe, onda ću uzeti jednu za Hamburg, čovek na njoj leži kao da je na nebesima. Ili misliš da
ih je Berens dao napraviti po svome uputstvu?«