Page 46 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Izvinite«, reče Hans Kastorp, »kako rekoste — đavolu?«
»Njemu lično. Nju u mojoj zemlji ponekad pevaju, u svečanim prilikama. O salute, o
Satana, o Ribellione, o forza vindice della Ragione... Divna pesma! Ali teško da ste vi
mislili na tog đavola, jer on stoji s radom na odličnoj nozi. Onaj na koga ste vi mislili i koji
se gnuša rada, jer ima razloga da ga se plaši, biće da je onaj drugi, za koga se kaže da mu ne
treba pružiti mali prst —«
Sve je to čudno delovalo na dobrog Hansa Kastorpa. Italijanski nije razumevao, a ni
drugo nije mu bilo ništa lagodnije. Mirisalo je na crkvenu propoved, iako je bilo govoreno u
lakom i šaljivom tonu. On pogleda u svog rođaka, koji obori oči, pa reče:
»Ah, gospodine Setembrini, vi ste moje reči shvatili suviše bukvalno. Ja sam tek onako
spomenuo đavola, uveravam vas!«
»Neko mora da ima duha«, reče Setembrini pogledavši melanholično u vazduh. A zatim
opet ožive, razvedri se i, vraćajući se sa ljupkošću na započeti razgovor, nastavi:
»U svakom slučaju ja po vašim rečima s pravom zaključujem da ste izabrali poziv koliko
naporan toliko i častan. Ja sam, eto, samo humanist, ne razumem se ništa u ingeniozne stvari
tehnike, ma koliko iskreno bilo poštovanje koje im odajem. Ali zamišljam već da teorija vaše
struke zahteva čistu i bistru glavu, a praksa celog čoveka — nije li tako?«
»Svakako da je tako, da, u tome ste bezuslovno u pravu«, odvrati Hans Kastorp, i
nehotice se trudeći da govori sa malo više rečitosti. »Zahtevi su danas ogromni, čovek ne
sme sebi ni da predstavi jasno do koje su mere oni teški, inače bi zaista izgubio hrabrost. Ne,
tu šale nema. Pa još ako čovek nije od najsnažnijih... Ja sam ovde samo gost, ali ne spadam

baš u najjače i slagao bih kad bih tvrdio da mi rad mnogo godi. Naprotiv, moram reći,
prilično me zamara. Sasvim zdrav se osećam upravo samo onda kad ništa ne radim —«
»Na primer sad?«
»Sad? O, zasad sam još tako nov ovde — malo zbunjen, možete misliti.
»Ah, — zbunjen?«
»Da, nisam dobro ni spavao, a zatim, doručak je bio zaista obilan... Ja sam navikao da
pristojno doručkujem, ali današnji doručak bio je, čini mi se, suviše kompaktan za mene, too
rich, kako to kažu Englezi. Ukratko, osećam se malo smlaćen, a jutros mi naročito nije
prijala cigara, zamislite! To mi se gotovo nikad ne događa, samo kad sam ozbiljno bolestan,
— a danas mi je cigara imala ukus kože. Morao sam da je bacim, nije imalo nikakve svrhe da
pušim na silu. Jeste li vi pušač, ako smem da pitam? Ne! Onda ne možete da zamislite kakav
je to jed i kakvo razočaranje za onoga koji od mladosti tako uživa u pušenju kao ja...«
»Ja nemam iskustva na tom području«, odgovori Setembrini, »i u tome se uostalom ne
nalazim u rđavom društvu. Mnogim plemenitim i trezvenim duhovima duvan je bio
odvratan. Ni Karduči ga nije voleo. Ali vi ćete za to svakako naći razumevanja kod našeg
Radamanta. On je pristalica vašeg poroka.«
»O! porok, gospodine Setembrini...«
»A zašto da nije? Treba stvari imenovati sa snagom i istinom. To jača i uzdiže život. I ja
imam poroka.«
»A savetnik Berens je znači dobar poznavalac cigara? Divan čovek.«
»Nalazite? Ah, dakle vi ste se već upoznali sa njim?«
»Da, maločas, kad smo pošli. Bilo je to bezmalo nešto kao konsultacija, ali sine pecunia,
znate. Odmah je primetio da sam prilično anemičan. A zatim mi je savetovao da ovde živim
sasvim kao moj rođak, da mnogo ležim na balkonu, a rekao je i da u isto vreme merim
temperaturu.«