Page 47 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Zaista?« uzviknu Setembrini. »Odlično!« uzviknu s licem okrenutim nebu i zasmeja se
zabačene glave. »Kako ono stoji u operi vašega majstora: »Pticolovac ja sam, da, uvek
vedar, hopsasa!« Ukratko, to je vrlo amizantno. Bi ćete poslušati njegov savet? Bez sumnje.
A kako i ne bi. Prava satana, taj Radamant. I zaista, »uvek vedar«, mada ponekad malo
nategnuto. On je sklon melanholiji. Njegov porok mu ne prija — uostalom, inače ne bi bio
porok — duvan ga čini setnim, i zato je naša mnogopoštovana sestra nastojnica zaključala
zalihe i daje mu svakoga dana samo male porcije. Događa se, kažu, da on podlegne iskušenju
da je pokrade, i onda ga spopadne seta. Jednom rečju: zbrkana duša. Vi već poznajete našu
glavnu sestru? Ne! E to je greška. Grešite što se ne potrudite da je upoznate. Ona je od loze
fon Milendonkovih, dragi gospodine! Od Venere Mediči razlikuje se po tome što onde gde
se kod boginje nalaze grudi, ona obično nosi krst...«
»Ha, ha, odlično!« smejao se Hans Kastorp.
»Ime joj je Adrijatika.«
»Zar i to još!« uzviknu Hans Kastorp. »Ama šta kažete! Zbilja čudnovato. Fon
Milendonk, pa još i Adrijatika. Zvuči kao da je već odavno umrla. Baš kao nešto
srednjovekovno.«
»Poštovani gospodine«, odgovori Setembrini, »ima ovde dosta čega što je »kao
srednjovekovno«, kako ste se vi to izvoleli izraziti. Što se mene tiče, ja sam ubeđen da je naš
Radamant samo zbog umetničkog osećanja stila od ovog fosila napravio sestru nastojnicu u
svojoj palati užasa. Jer on je naime umetnik — zar to ne znate? On slika uljanim bojama. Šta
ćete, to nije zabranjeno, svakome stoji do volje... Gospođa Adrijatika priča svakome ko hoće

da je čuje, a i drugima, da je sredinom trinaestog veka jedna od Milendonkovih bila
igumanija nekog manastira u Bonu na Rajni. I ona sama teško da je mnogo posle toga
vremena ugledala sveta...«
»Ha-ha-ha! Nalazim da ste zajedljivi, gospodine Setembrini.«
»Zajedljiv? Vi mislite: pakostan. Da, malo sam pakostan«, reče Setembrini. »Moja
nevolja je što sam osuđen da svoju zloću trošim na tako bedne predmete. Nadam se da
nemate ništa protiv zloće, inženjeru? U mojim očima ona je najsjajnije oružje razuma u borbi
protiv sila mraka i rugobe. Zloća, gospodine moj, to je duh kritike, a kritika je izvor napretka
i prosvećenosti.« I najednom on poče da govori o Petrarki, koga nazva »ocem novoga
vremena«.
»Ali sad već treba da idemo na odmaranje«, reče Joahim razborito.
Književnik je svoje reči pratio ljupkim pokretima ruku. Sad on završi tu igru pokreta
jednim gestom kojim ukaza na Joahima, i reče:
»Naš potporučnik goni na službu. Pa pođimo. Mi idemo istim putem, — »Udesno, što se
penje ka zidinama Disa, svemoćnog«. Ah, Vergilije, Vergilije! Gospodo, on je nenadmašan.
Ja verujem u napredak, svakako, ali Vergilije raspolaže epitetima kakve nema nijedan od
modernih...« I kad su krenuli natrag on poče da im recituje latinske stihove izgovarajući ih na
italijanski način, zastade kad im naiđe u susret neka devojka, koja je izgleda bila iz mesta i ni
po čemu naročito lepa, lolinski se osmehnu i poče da pevuši. »T, t, t«, coknu jezikom. »Gle,
gle, gle! Tra-la-la! O slatka moja bubice, hoćeš li moja biti? Pogledajte samo, oko joj blista
treperavim sjajem«, citirao je — bog će ga znati šta — i iza leđa zbunjene devojke posla joj
poljubac.
Pa to je pravi vetropir, pomisli Hans Kastorp, i nije promenio svoje mišljenje ni kad je
Setembrini, posle svog galantnog istupa, opet nastavio da ogovara. Naročito se bio okomio
na savetnika Berensa, podsmevao se obimu njegovih nogu, i pakosno govorio o njegovoj
tituli koju je dobio od nekog kneza što je bolovao od tuberkuloze u mozgu. Ceo kraj još i