Page 52 - Thomas Mann - Čarobni breg

Joahim to nije znao. Oni okačiše kapute o čiviluk i po drugi put uđoše u trpezariju, gde se
već uveliko obedovalo.
U dvorani je sve bleštalo od silnoga mleka: pred svakim mestom je stajala puna velika
čaša, dobro pola litra.
»Ne«, reče Hans Kastorp kad je opet seo na kraj svoga stola, između švalje i Engleskinje,
i s rezignacijom razvio svoju servijetu, iako je još dobro osećao teret od prvog doručka.
»Ne«, reče on, »neka mi Gospod pomogne, ali mleko uopšte ne mogu da pijem, a najmanje
sad. Nema li možda portera?« On se učtivo i s blagošću obrati tim pitanjem devojci patuljku.
Na žalost, nije ga bilo. Ali ona obeća da donese kulmbaško pivo, i zaista ga donese. Bilo je
gusto, crno, mrke pene i savršeno je zamenjivalo porter. Hans Kastorp ga je žedno pio iz
jedne visoke krigle. Uz to je jeo hladno meso na pečenom hlebu. Opet je na stolu bilo
poridža i opet mnogo maslaca i voća. Kad već nije bio sposoban da ma šta uzme, on je bar
posmatrao jela. Posmatrao je i bolesnike; masa je sad počela da se rastavlja: iz nje su se
izdvajali pojedinci.
Za njegovim stolom sva mesta su bila zauzeta, sem mesta u začelju, prekoputa njega, koje
je, kao što mu rekoše, bilo mesto za doktora. Jer lekari su, kad god im je vreme to
dozvoljavalo, sudelovali na zajedničkim obedima i pri tom su menjali stolove: zato je za
svakim u začelju bilo rezervisano mesto za doktora. Sad nije bilo ni jednog ni drugog; rekoše
da su na operaciji. Opet uđe onaj mladić sa brkovima, spusti jednom bradu na grudi i sede sa
brižnim i zakopčanim izrazom lica. Opet je ona mršava plavuša sedela na svome mestu i
kusala jogurt, kao da joj je to jedina hrana. Cored nje je ovoga puta sedela jedna omalena,

živahna stara gospođa, koja je na ruskom jeziku govorila nešto ćutljivom mladiću, dok ju je
on gledao brižnih očiju i odgovarao samo klimanjem glave, pri čemu je pravio takav izraz
lica kao da ima nešto neukusno u ustima. Prekoputa njega, s druge strane stare gospođe,
sedela je još jedna mlada devojka, vrlo lepa: divnih, svežih obraza i visokih grudi,
kestenjaste kose, prijatno talasaste i lepo začešljane, okruglih, smeđih, detinjih očiju, i sa
malim rubinom na lepoj ruci. Ona se mnogo smejala i takođe je govorila ruski, samo ruski.
Zvala se Marusja, kao što ču Hans Kastorp. Osim toga, primetio je uzgred da je Joahim, kad
bi ona govorila i smejala se, obarao oči sa strogim izrazom.
Setembrini uđe kroz pobočna vrata i gladeći brkove dođe do svoga mesta, na kraju stola
koji je stajao koso od stola Hansa Kastorpa. Kad je seo, oni za njegovim stolom prsnuše u
grohotan smeh: svakako je rekao neku pakost. Hans Kastorp je opet poznao i članove
»Udruženja pola pluća«. Hermina Klefeld, sa glupim očima, stiže tromo do svoga stola s
druge strane, ispred vrata za verandu, i pozdravi momčića sa debelim usnama, koji je toga
jutra tako neuljudno bio zadigao svoj kaput. Levijeva, bleda kao slonovača, sedela je kraj
gojazne i pegave gospođe Iltis, među nepoznatim ljudima, za poprečnim stolom desno od
Hansa Kastorpa.
»Evo tvojih suseda«, reče Joahim tiho svome rođaku, nagnuvši se. Bračni par prođe baš
pored Hansa Kastorpa, uputivši se prema poslednjem stolu desno, dakle »stolu loših Rusa«,
gde je jedna porodica sa ružnim dečakom već gutala ogromne količine poridža. Muž je bio
slabačke građe i imao sive i upale obraze. Nosio je bluzu od mrke kože, a na nogama
nezgrapne filcane cipele sa španglom. Njegova žena, takođe mala i sićušna, sa perjanim
šeširom na glavi, cupkala je u visokim cipelama od juhta; vrat joj je obavijao prljav boa od
ptičijih pera. Hans Kastorp ih je posmatrao sa bezobzirnošću koja mu je inače bila strana, i
čiju je brutalnost i sam osećao; ali baš ta brutalnost najednom mu je prouzrokovala izvesno
zadovoljstvo. Oči su mu bile jednovremeno bezizrazne i nametljive. A kad u tom trenutku
lupiše staklena vrata s njegove leve strane, sa treskom i zvečeći, kao za vreme prvog