Page 54 - Thomas Mann - Čarobni breg

REČ SUVIŠE

»Ne«, reče Joahim, »ja i ne smem da idem daleko. U ovo vreme ja se uvek malo spustim
do sela, pa i do mesta, kad imam vremena. Čovek vidi radnje i ljude i kupi što mu treba. Pre
glavnog obeda leži se još jedan čas, a potom se leži do četiri sata, — budi bez brige.«
Oni se po suncu spustiše putem kojim su se dovezli i pređoše potok i uzani kolosek,
imajući pred očima brda s desne strane doline, Mali Šijahorn, Zelene kule i Dorfberg, koje
Joahim navede po imenu. Tamo preko, na izvesnoj visini, ležalo je groblje sela Davosa,
okruženo zidom, koje Joahim isto tako pokaza svojim štapom. Potom iziđoše na glavni
drum, koji je, malo uzdignut iznad tla doline, vodio duž terasastog nagiba.
O nekom selu nije se uostalom ni moglo govoriti, od njega je ostalo samo ime. Lečilište
ga je progutalo, šireći se sve više prema ulazu u dolinu, i deo opšteg naselja koji se zvao
»Selo« prelazio je neprimetno i bez neke razlike u deo nazvan »Davos-mesto«. Hoteli i
pansioni, svi načičkani verandama, balkonima i terasama za odmaranje, a i male privatne
kuće, u kojima je bilo soba za izdavanje, ležali su sa obe strane; ovde-onde bilo je i novih
građevina; ponekad se nailazilo i na prazno imanje, a sa ulice se pružao pogled na livade
duboko u dolini...
Hans Kastorp, u živoj želji koju je osećao od uobičajenog, dragog mu uživanja, beše opet
zapalio cigaru i, verovatno zahvaljujući pivu koje je popio, bio je u stanju, na svoje
neizrecivo zadovoljstvo, da pokatkad oseti nešto od željene arome: samo retko i slabo,
dabogme, — bio je potreban izvestan živčani napor da bi se samo naslutilo zadovoljstvo, i
odvratan ukus na kožu uveliko je preovlađivao. Ne mogući da se pomiri sa svojom nemoći,
neko vreme se trudio da silom dođe do uživanja, koje ga je ili izneveravalo ili se ukazivalo
samo izdaleka, kao da mu se ruga, i najzad, onako izmoren i pošto mu se zgadilo, on baci
cigaru. Uprkos svoje ošamućenosti, osećao je obavezu da iz učtivosti vodi razgovor, i toga
radi trudio se da se seti onih izvrsnih stvari koje je toga jutra hteo da kaže o »vremenu«.
Međutim, pokazalo se da je zaboravio ceo »kompleks«, i to sasvim, i da u glavi više nije
imao čak ni najneznatniju misao o vremenu. Umesto toga poče da govori o stvarima u vezi
sa telom, i to na malo čudan način.
»A kad ćeš opet da meriš temperaturu?« upita. »Posle jela? Da, to je dobro. Tada je
organizam u punom dejstvu, i onda se vatra mora pokazati. Nego slušaj, svakako je bila
samo šala to što je Berens od mene tražio da i ja merim temperaturu, — i Setembrini se na to
smejao iz glasa, to zbilja ne bi apsolutno imalo smisla. Ja čak nemam ni termometar.«
»Ah, to je najmanje«, reče Joahim. »Treba samo da ga kupiš. Ovde se mogu svuda naći
termometri, gotovo u svakoj radnji.«
»Ali čemu to? Ne, obavezno odmaranje, to mi se sviđa, na to rado pristajem, ali meriti
temperaturu bilo bi suviše za jednog hospitanta, to ja radije prepuštam vama ovde gore. Kad
bih samo znao«, reče Hans Kastorp, prinoseći obe ruke srcu kao da je zaljubljen, »zašto mi
za sve ovo vreme tako lupa srce, — to me tako uznemiruje, već duže vremena mislim o
tome. Vidiš, čoveku lupa srce kad mu predstoji neka sasvim naročita radost, ili kad se nečeg
plaši, ukratko, kad je uzbuđen, zar ne? Ali kad nekom srce lupa sasvim samo od sebe, bez
ikakvog razloga i smisla i tako reći na svoju ruku, nalazim da je to sasvim čudno, razumeš
me, to je kao kad bi telo išlo svojim sopstvenim putem i ne bi više imalo veze s dušom, u
neku ruku kao mrtvo telo, koje i nije uistinu mrtvo to uopšte ne postoji već naprotiv vodi vrlo
živ život, naime na svoju ruku: još na njemu rastu kosa i nokti, a i inače u svakom pogledu,