Page 55 - Thomas Mann - Čarobni breg

fizičkom i hemijskom, vlada u njemu, koliko sam od drugih doznao, neka sasvim vesela
živost...«
»Kakve su to reči«, reče Joahim sa razboritim prekorom. »Vesela živost!« A možda se
time svetio malo za prekor koji je jutros dobio zbog »praporaca«.
»Pa ipak je tako! To je zaista vesela živost. Zašto te to vređa?« upita Hans Kastorp.
»Uostalom, to sam samo uzgred spomenuo. Hteo sam samo reći: čudno je i mučno kad telo
živi na svoju ruku i bez veze sa dušom i pravi se važno, kao kod ovakvog bezrazložnog
lupanja srca. Čovek nekako traži smisao za to, odgovarajuće uzbuđenje, neko osećanje
radosti ili straha koje bi ga u neku ruku opravdalo, — bar tako je sa mnom, ja mogu samo o
sebi da govorim.«
»Da, da«, reče Joahim uzdahnuvši, »to je slično kao kad imaš vatru — i onda u telu vlada
naročito vesela živost, da upotrebim tvoj izraz, i moguće je da čovek tada i nehotice potraži
kakvo uzbuđenje, kako ti reče, da ta živost dobije bar donekle razuman smisao... Ali mi
govorimo o tako neprijatnim stvarima«, reče drhtavim glasom i zaćuta, na što Hans Kastorp
samo sleže ramenima, i to isto onako kako je sinoć prvi put video da je Joahim učinio.
Jedno vreme išli su ćuteći. Zatim Joahim upita: »Pa, kako ti se dopadaju ljudi ovde?
Mislim, oni za našim stolom?«
Na licu Hansa Kastorpa ukaza se rekakav ravnodušno kritički izraz.
»Bože moj«, reče, »ne izgledaju mi suviše interesantni. Za drugim stolovima sede, čini mi
se, interesantniji, a možda se čoveku to samo tako čini. Gospođa Šter bi trebalo da opere
kosu, tako joj je masna. A ona Mazurka ili kako li se zove, čini mi se da je malo luckasta.

Stalno meće maramicu na usta zbog silnog kikotanja.«
Joahim se glasno nasmeja na to izopačavanje imena.
»Mazurka — to je odlično!« uzviknu. »Zove se Marusja — s tvojim dopuštenjem — to je
što i Marija. Da, ona je zaista suviše razuzdana«, reče. »A imala bi mnogo razloga da bude i
ozbiljnija, jer ona je prilično bolesna.«
»To se ne bi reklo«, reče Hans Kastorp. »Ona tako dobro izgleda. Čovvk nikad ne bi
rekao da je baš grudobolna.« I on obešenjački pogleda rođaka očekujući da ga ovaj razume,
ali vide da Joahimovo preplanulo lice dobi neku prljavu boju koju dobijaju preplanula lica
kad iz njih iziđe krv, i da su mu se usta iskrivila na neki naročito jadan način; od toga izraza
se mladi Hans Kastorp gotovo uplaši, i to ga natera da odmah promeni temu i da se raspita za
druge osobe, trudeći se da brzo zaboravi Marusju i Joahima, što mu je potpuno i pošlo za
rukom.
Engleskinja sa tejom od šipaka zvala se mis Robinson. Švalja niji bila švalja, već
nastavnica Državne ženske gimnazije u Kenigsbergu, i to je bio razlog što je tako korektno
govorila. Zvala se gospođica Engelhart. Što se tiče živahne stare gospođe, ni Joahim nije
znao kako se zvala, mada je već poduže bio ovde. U svakom slučaju, ona je bila tetka mlade
devojke što kusa jogurt, i s njom je stalno živela u sanatorijumu. Ali najbolesniji za njihovim
stolom bio je dr Blumenkol, Leo Blumenkol iz Odese, onaj mladi čovek sa brkovima i sa
brižnim i zakopčanim izrazom lica. Već godinama on je ovde...
Sad su išli po pravom varoškom počniku — glavna ulica mesta gde se sakupljala
internacionalna publika, to je bilo očito. Sretali su banjske goste koji su švrljali, većinom
mlad svet, kavaljeri u sportskim odelima i bez šešira, dame takođe bez šešira i u belim
haljinama. Čuo se razgovor na engleskom i ruskom. Radnje sa elegantnim izlozima ređale su
se s obe strane, i Hans Kastorp, čija se radoznalost borila sa grozničavim umorom, naprezao
je oči da bi gledao, i dugo se zadržao pred jednom radnjom za mušku galanteriju, da bi
zaključio da su izlozi potpuno »na visini«.