Page 50 - Thomas Mann - Čarobni breg

OŠTROUMNOST

Ali Joahim je na to mogao da odgovori samo s mukom i nejasno. Iz jedne kutije od
crvene kože, postavljene somotom, koja je ležala na njegovom stolu, on je izvukao mali
termometar i donji kraj, napunjen živom, stavio u usta. Držao ga je s leve strane pod
jezikom, tako da mu je stakleni instrument koso strčao iz usta. Zatim se presvuče u domaće
odelo, uze lake cipele i neki kaput sličan litevki, uze sa stola štampan obrazac i olovku, zatim
knjigu, jednu rusku gramatiku — jer on je učio ruski pošto se, kako reče, nadao da će mu u
službi biti od koristi —i tako opremljen smesti se napolje, na balkonu, u stolicu za ležanje,
prebacivši preko nogu samo ovlaš ćebe od kamilje dlake.
Ćebe jedva da je bilo potrebno: već za poslednjih četvrt časa sloj oblaka se razređivao, i
sunce probi sa takvim letnjim žarom i bleskom, da je Joahim glavu zaštitio zaklonom od
belog platna koji se, pomoću jedne male duhovite naprave, mogao pričvrstiti za naslon
stolice i podešavati prema položaju sunca. Hans Kastorp je hvalio taj izum. Hteo je da sačeka
ishod merenja i za to vreme gledao je kako se sve to radi, osmotrio je i vreću od krzna, koja
je stajala naslonjena u uglu lođe (Joahim se njom služio hladnih dana), i, nalaktivši se na
ogradu, gledao u vrt gde je zajednička terasa za odmaranje sad bila puna pacijenata koji su,
ispruženi, čitali, pisali ili ćaskali. Uostalom, video se samo jedan deo terase, tako nekih pet
stolica.
»Ama dokle ti to držiš?« upita Hans Kastorp i okrete se.
Joahim pokaza sedam prstiju.
»Pa mora da je već prošlo tih sedam minuta.«
Joahim zavrte glavom. Malo kasnije izvuče termometar iz usta, posmatraše ga i reče pri
tom:
»Da, kad se motri na vreme onda ono prolazi vrlo lagano. Ja mnogo volim merenje, četiri
puta na dan, zato što se onda zaista primeti šta je u stvari jedan minut, ili čak čitavih sedam
minuta, — dok se ovde ne haje ni za sedam dana u nedelji, a to je grozno.«
»Ti kažeš: u stvari. U stvari ne možeš reći«, odgovori Hans Kastorp. Sedeo je, s jednom
butinom na ogradi, a beonjače su mu bile pune crvenih žilica. »Vreme nikako ne može biti
»u stvari«. Ako ti se čini dugo, onda je dugo, ako ti se čini kratko, onda je kratko, ali koliko
je stvarno dugo ili kratko, to ne zna niko«. On nimalo nije imao običaj da filozofira, a ipak je
osećao potrebu za tim.
Joahim je to sporio.
»A kako to? Ne. Pa mi ga merimo. Imamo časovnike i kalendare, i kad jedan mesec
prođe, onda je on prošao i za tebe i za mene i za sve nas.«
»Pazi samo!« reče Hans Kastorp i čak podiže kažiprst do svojih mutnih očiju. »Jedan
minut je dakle toliki koliki ti se čini kad meriš temperaturu?«
»Jedan minut je toliki ... on traje toliko koliko je potrebno kazaljki da opiše svoj krug.«
»Ali za to joj je potrebno sasvim različito vreme — za naše osećanje. I stvarno — kažem:
stvarno uzevši«, ponovi Hans Kastorp i kažiprstom pritisnu tako jako svoj nos da mu sasvim
savi vrh, »to je kretanje, kretanje u prostoru, zar ne? Stoj, molim te! Mi, dakle, vreme
merimo prostorom. A to je isto kao kad bismo hteli prostor da merimo vremenom — što čine
samo sasvim neškolovani ljudi. Od Hamburga do Davosa ima dvadeset časova, — da,
vozom. A pešice, koliko je onda? A u mislima? Ni sekund!«
»Slušaj, šta je tebi?« reče Joahim. »Nalazim da si postao čudan ovde kod nas.«