Page 48 - Thomas Mann - Čarobni breg

danas govori o skandaloznom ponašanju toga kneza, ali Radamant je zažmurio na jedno oko,
zažmurio na oba oka, ostajući uvek od glave do pete »dvorski savetnik«. A da li je gospodi
poznato da je on izmislio letnju sezonu? Da, on i niko drugi. Zasluženom i nagrada. Ranije
su u ovoj dolini provodili leto samo najverniji među vernima. Međutim, »naš humorist« je sa
nepodmitljivom oštroumnošću uvideo da je ova nezgoda samo plod predrasuda. On je
postavio nauk da, bar ukoliko se tiče njegovog zavoda, lečenje leti ne samo što je za
preporuku nego je štaviše naročito efikasno i upravo neophodno. I on je tu teoriju umeo da
raširi među svet, napisao je o tome popularne članke i lansirao ih u štampu. Otada posao
ovde ide leti isto tako dobro kao i zimi. »Genije!« reče Setembrini. »In-tu-i-ci-ja!« reče. A
zatim je prorešetao ostale sanatorijume u mestu i na zajedljiv način hvalio preduzimljivost
njihovih vlasnika. Eto, recimo, profesor Kafka. .. Svake godine, u kritično vreme, kad sneg
počinje da se topi, kad mnogi pacijenti žele da otputuju, profesor Kafka je kao prinuđen da
hitno otputuje na osam dana, obećavajući da će im po povratku dati dozvolu da mogu otići.
Ali on se ne vraća po šest nedelja, a jadnici ga čekaju i, uzgred budi rečeno, račun im raste.
Na poziv, Kafka je odlazio čak do Fijume, ali ne kreće na put dok mu se ne osigura dobrih
pet hiljada švajcarskih franaka, a dotle bi prošlo po četrnaest dana. Sutradan po dolasku
doktora Celebrissimo, bolesnik bi umro. Što se doktora Zalcmana tiče, on priča za profesora
Kafku da ne drži dovoljno čisto igle za injekcije i da tako inficira svoje bolesnike. Zalcman
kaže da se Kafka vozi na gumenim točkovima da ga ne bi čuli oni koje je sahranio, — na šta
Kafka tvrdi da se kod Zalcmana pacijentima nameće »okrepljujući sok loze« u takvim
količinama — i to samo da bi im se zaokruglio račun — da ljudi umiru kao muve, ali ne od

sušice već od »kapljice« ...
On je nastavio u tom tonu i Hans Kastorp se smejao od sveg srca i dobroćudno na tu
bujicu slatkorečivog ogovaranja. Rečitost ovog Italijana zvučala je neobično prijatno u svojoj
apsolutnoj čistoti i tačnosti, oslobođenoj svakog narečja. Sa njegovih pokretljivih usana
navirale su jedre, lepe i kao nove reči, on je uživao u uglađenim, zajedljivo živim obrtima i
izrazima kojima se služio, pa čak i u samoj gramatičkoj promeni reči bilo je očitog uživanja,
zaraznog i vedrog, i izgledalo je da mu je duh isuviše jasan i uvek prisutan da bi u govoru
napravio ma i jednu omašku.
»Vi govorite tako zabavno, gospodane Setembrini«, reče Hans Kastorp, »tako živo, — ne
znam kako to da nazovem.«
»Plastično, a?« odgovori Italijan i poče da se kladi maramicom, iako je bilo pre sveže
nego toplo. »Biće da je to reč koju tražite. Hoćete da kažete da ja govorim na plastičan način.
Ali stoj!« uzviknu. »Šta ono vidim! Eno tamo šetaju naše đavolje sudije! Kakav prizor!«
Naši šetači su bili već opet prešli okuku. Da li zahvaljujući Setembrinijevom govoru, ili
strmom putu, ili su se uistinu od sanatorijuma udaljili manje nego što je Hans Kastorp mislio,
— jer staza kojom prvi put idemo znatno je duža od iste staze kad je već poznajemo — tek,
vratili su se iznenađujuće brzo. Setembrini je bio u pravu: dole su dva lekara koračala na
čistini iza sanatorijuma, napred savetnik Berens, u belom lekarskom mantilu, sa isturenim
potiljkom i pokrećući ruke kao vesla, a za njim u stopu doktor Krokovski, u crnoj bluzi,
gledajući oko sebe utoliko samosvesnije ukoliko ga je običaj na klinikama primoravao da pri
službenom obilaženju ide iza svoga šefa.
»Ah, Krokovski!« uzviknu Setembrini. »Eno ga, ide tamo, i zna sve tajne naših dama.
Umoljavate se da obratite pažnju na finu simboliku njegovog odevanja. On nosi crno da
naznači da je naročito područje njegovih studija noć. Taj čovek ima u glavi samo jednu
misao, i ona je prljava. Otkud to, inženjeru, da još nismo govorili o njemu? Vi ste se sa njim
upoznali?«