Page 45 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Gospodine Setembrini, — izvinite. Nego vi se varate. Ja uopšte nisam bolestan. Ja sam
samo došao na koju nedelju u posetu svome rođaku Cimsenu i hoću tom prilikom malo i da
se odmorim —«
»Sto mu muka, pa vi niste naš? Vi ste zdravi, vi samo gostujete ovde, kao Odisej u
carstvu seni. Kakva smelost, spustiti se u dubine gde borave mrtvi, ništavni i besmisleni —«
»U dubine, gospodine Setembrini? Izvinite, molim vas, ali ja sam se do vas ovde peo
okruglo pet hiljada stopa —«
»Tako vam se samo činilo! Vere mi, to je bila varka«, reče Italijan mahnuvši odlučno
rukom. »Mi smo duboko pala stvorenja, zar ne, potporučniče?« obrati se on Joahimu koji se
toj tituli ne malo obradovao, ali se trudio da to sakrije i odgovori mirno i razborito:
»Mi smo zaista malo zapušteni. Ali najzad, čovek opet može da se povrati.«
»Da, vi ste kadri za to: vi ste valjan čovek«, reče Setembrini. »Gle, gle, gle!« reče triput,
kratko, obraćajući se opet Hansu Kastorpu, i coknu zatim jezikom isto toliko puta. »Eh, eh,
eh!« reče potom, takođe triput, i odsečno, gledajući novajliju tako netremice u oči, da mu oči
dobiše ukočen izgled, kao u slepca, a zatim, opet živahna pogleda, nastavi: »Dakle sasvim
dragovoljno popeli ste se ovamo kod nas, koji smo tako nisko pali, i hoćete da nam ukažete
zadovoljstvo da za neko vreme budete u našem društvu. Pa to je lepo. A koji ste rok sebi
postavili? Moje pitanje nije baš učtivo. Ali kopka me zaista da čujem koje vreme čovek sebi
dosudi kad on određuje a ne Radamant.«
»Tri nedelje«, reče Hans Kastorp sa lakoćom, ne bez taštine, pošto primeti da mu zavide.
»O dio, tri nedelje! Jeste li čuli, potporučniče? Zar nema nečeg impertinentnog u tome

kad se kaže: dolazim ovde na tri nedelje, pa se onda opet vraćam. Mi ne znamo ovde za meru
na nedelje, gospodine, ako vas smem poučiti. Naša najmanja jedinica za vreme je mesec. Mi
računamo u velikom stilu — to je preimućstvo senki. Mi ih imamo i druge i sve su slične
vrste. Smem li vas pitati kojim se pozivom bavite dole u životu — ili tačnije možda: za koji
se poziv pripremate? Vi vidite, mi nimalo ne sputavamo našu radoznalost. I radoznalost je
jedno od naših preimućstava.«
»Molim, molim«, reče Hans Kastorp. I on dade obaveštenje.
»Brodarski inženjer! Pa to je veličanstveno!« uzviknu Segembrini. »Budite uvereni da to
smatram za veličanstveno, iako su moje sposobnosti upravljene u drugom pravcu.«
»Gospodin Setembrini je književnik«, reče Joahim objašnjavajući i malo zbunjeno. »On
je za nemačke listove napisao nekrolog Kardučiju, — Karduči, znaš...« I on se još više zbuni,
pošto ga rođak začuđeno pogleda, kao da je hteo reći: Šta ti znaš o Kardučiju? Isto toliko
malo kao i ja, rekao bih.
»To je tačno«, reče Italijan klimnuvši glavom. »Imao sam čast da vašim zemljacima
govorim o životu toga velikog poete i slobodnog mislioca, kad se njegov život završio. Ja
sam ga poznavao, smem sebe da nazovem njegovim učenikom. U Bolonji sam sedeo kraj
njegovih nogu. Njemu zahvaljujem ukoliko sam obrazovan i vedra duha. Ali govorili smo o
vama. Brodarski inženjer! Znate li da vi sve više rastete u mojim očima? Najednom gledam u
vama predstavnika čitavog sveta rada i praktičnog genija!«
»Ali gospodine Setembrini, pa ja sam bezmalo još student i tek sad počinjem.«
»Svakako, i svaki početak je težak. Uopšte, težak je svaki rad koji zaslužuje to ime, zar
ne?«
»Da, sam đavo će ga znati!« reče Hans Kastorp, sasvim spontano, od srca.
Setembrini namah podiže obrve:
»Čak se i na đavola pozivate«, reče, »da biste to potvrdili! Na satanu lično? A znate li da
mu je moj veliki učitelj napisao himnu?«