Page 44 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 44
SATANA
Bilo bi teško odrediti mu godine; morao je imati između trideset i četrdeset, jer iako je
celokupna njegova pojava delovala mladalački, na slepoočnicama kosa mu je već bila
prošarana srebrnastim vlasima, a dalje gore primetno razređena: dva gola zatona upadala su
sa strane razdeljka, napravljenog na uzanoj površini proređene kose i činila čelo još većim.
Njegovo odelo, te široke, karirane pantalone svetložućkaste boje, kao i suviše dugačak kaput
od grubog sukna, sa dva reda dugmadi i vrlo velikim reverima, nije se moglo nazvati
elegantnim; a i njegov okovratnik sa previjenim, zaokrugljenim vrhovima bio je na ivicama
već malo iskrzan od čestog pranja, njegova crna kravata bila je izlizana, a manžetne nije ni
nosio. — Hans Kastorp je to zapazio po tome što su mu rukavi kod zglobova mlitavo visili.
Ipak mu je bilo jasno da pred sobom ima gospodina: produhovljen izraz lica, slobodao,
štaviše lepo držanje tog stranca, nisu dopuštali da se u to sumnja. Međutim, ta mešavina bede
i ljupkosti, uz to crne oči i malo povijeni brkovi, podsetili su Hansa Kastorpa odmah na
izvesne muzikante-tuđince koji su u njegovom zavičaju, oko Božića, svirali po dvorištima, i,
podižući svoje kadifaste oči, pružali mekani šešir da im se sa prozora baci desetak pfeniga.
»Verglaš!« pomisli on. I ne iznenadi se nimalo imenu koje ču kad se Joahim podiže sa klupe
i sa izvesnim snebivanjem ih predstavi:
»Moj rođak Kastorp — gospodin Setembrini.«
I Hans Kastorp je ustao da se pozdravi, dok su mu na licu još bili tragovi preterane
veselosti. Ali Italijan zamoli obojicu ljubaznim rečima da se ne uznemiravaju i natera ih da
opet sednu, dok je on sam ostao pred njima u svojoj prijatnoj pozi.
On se smeškao stojeći tako i posmatrao rođake, naročito Hansa Kastorpa, i to fino,
pomalo podrugljivo uvlačenje jednog kraja njegovih usana, lako povijenih pod gustim
brkovima, baš tamo gde se oni u lepom luku podižu naviše, imalo je čudno dejstvo,
opominjalo unekoliko na jasnoću duha i budnost, i trenutno je otreznilo od smeha
ošamućenog Hansa Kastorpa, tako da se postideo. Setembrini reče:
»Gospoda su dobro raspoložena, — s razlogom, s razlogom. Divno jutro! Nebo je plavo,
sunce se osmehuje —« i lakim, elegantnim pokretom, on podiže svoju malu, žućkastu ruku
ka nebu, pogledavši jednovremeno iskosa i vesela oka u istom pravcu. »Čovek bi zaista
mogao da zaboravi gde se nalazi.«
Govorio je bez stranačkog akcenta, i samo po preciznosti s kojom je izgovarao reči moglo
bi se u svakom slučaju naslutiti da je stranac. Njegove usne stvarale su reči sa izvesnim
zadovoljstvom. Bilo je prijatno slušati ga.
»A gospodin je prijatno putovao dovde?« obrati se on Hansu Kastorpu. »Jesmo li već
saslušali presudu? Hoću reći: je li već obavljena mračna ceremonija prvoga pregleda?« Ovde
bi trebalo da ućuti i pričeka, ako je želeo da čuje odgovor; jer on je postavio pitanje i Hans
Kastorp se spremio da odgovori. Ali stranac odmah nastavi da pita: »Da li se dobro svršilo?
Po vašem smehu« — on zaćuta za trenutak, dok se nabor na kraju njegovih usana pojača —
»mogu se izvući različiti zaključci. Sa koliko su vas meseca rebnuli naš Minos i naš
Radamant?« — Reč »rebnuli« zvučala je naročito smešno u njegovim ustima. — »Da
pogađam? Šest? Ili odmah devet? Ovde se nimalo ne džimrija...«
Hans Kastorp se zasmeja iznenađen, pokušavajući da se seti ko su to Minos i Radamant.
On odgovori:
»Kako, molim? Vi ste u zabludi, gospodine Septem —«
»Setembrini«, popravi ga Italijan jasno i sa žarom, i u šali se pokloni.