Page 42 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Tako mi je izgledalo. I nehotice sam se toga setio. Ali, slušaj samo dalje. Dakle, oni mi
idu u susret, hitro-hitro, ubrzanim korakom, utroje, ako se ne varam, napred čovek sa krstom,
zatim sveštenik, sa naočarima na nosu, a potom još jedan momčić sa kadionicom. Sveštenik
je držao jeleosvećenje na grudima, bilo je pokriveno, a on je sasvim smerno priklonio glavu,
znaš, to je njihova svetinja.«
»Pa baš zato«, reče Hans Kastorp, »baš zbog toga sam se i začudio kako to možeš da
porediš sa praporcima.«
»Da, da. Ali čekaj samo; da si ti bio tamo, ni ti ne bi znao da se setiš kakvo lice da
napraviš. Prosto da čoveka u snu progoni —«
»U kom pogledu?«
»Evo kako. Pitam se kako treba da se držim u toj prilici. Nisam imao šešir na glavi da bih
ga mogao skinuti—«
»Eto vidiš!« prekide ga Hans Kastorp brzo još jednom. »Eto vidiš da treba nositi šešir.
Naravno da mi je palo u oči da ga vi ovde gore ne nosite. Ali ga treba nositi, da bi ga čovek
mogao skinuti u prilikama kad se to pristoji. Ali šta je bilo dalje?«
»Ja stadoh uza zid«, reče Joahim, »u pristojnom stavu, i lako se poklonih kad su stigli do
mene — bilo je to baš pred sobom male Hujusove, broj dvadeset i osam. Čini mi se da je
svešteniku bilo prijatno što sam ih pozdravio; on pozdravi vrlo učtivo i skide kapu. Ali u
istom trenutku oni se i zaustaviše, i onaj momčić sa kadionicom zakuca na vrata, zatim ih
otvori i propusti svog pretpostavljenog. A sad zamisli i predstavi sebi moj užas i moje
osećanje! U trenutku kad je sveštenik kročio preko praga, nastade unutra vapaj i dreka, cika i

vriska, nikad nisam čuo ništa slično, dva-triput jedno za drugim, a zatim vrisak bez prekida i
predaha, vrisak iz razjapljenih usta, očito, jedno aaa! Bilo je u tome i očaja i užasnog straha i
opiranja, da se ne može opisati, a kadikad je ličilo i na groznu kuknjavu, i najednom postade
potmulo i prigušeno, kao da je propalo u zemlju i kao da krici dolaze duboko iz podruma.«
Hans Kastorp se naglo okrete prema svome rođaku. »Je li to bila Hujusova?« upita ljutito.
»A kako to misliš: iz podruma?«
»Podvukla se pod pokrivač«, reče Joahim. »Zamisli moje osećanje! Sveštenik je stajao na
samom pragu i umirivao je rečima; kao da ga sad gledam: on je pri tom uvek isturao glavu
napred, a zatim je opet vraćao. Onaj što je nosio krst i ministrant stajali su u vratima kao u
procepu, ni tamo ni ovamo, i nikako da uđu. A ja sam između njih mogao da vidim sobu.
Soba je kao tvoja i moja, krevet stoji levo od vrata, uza zid, a kraj uzglavlja stajali su neki
ljudi, roditelji, naravno, i utišavali je, nagnuti nad posteljom, dok se u njoj videla samo
bezoblična masa koja je bogoradila i jezovito se bunila i bacakala nogama.«
»Kažeš da se bacakala nogama?«
»Iz sve snage. Ali to joj ništa nije pomoglo, samrtnu pričest morala je da primi. Sveštenik
se uputi ka njoj, a i ona druga dvojica uđoše i zatvoriše vrata. Ali pre toga ugledah još ovo:
glava Hujusove pojavi se za trenutak, svetloplava kosa joj razbarušena, gleda sveštenika
ukočeno, razrogačenim očima, tako bledim očima, sasvim bezbojnim. i urlajući podvuče se
opet pod pokrivač.«
»I ti mi to pričaš tek sad?« reče Hans Kastorp posle izvesnog ćutanja. »Ne razumem zašto
mi još sinoć nisi govorio o tome. Ali ona je, zaboga, morala imati još vrlo mnogo snage, kad
se tako branila. Za to je potrebna snaga. Ne bi trebalo zvati sveštenika dok čovek ne postane
sasvim slab.«
»Ona je i bila slaba«, odgovori Joahim. »Ah, imalo bi tu još mnogo da se priča; ne zna
čovek odakle da počne ... Bila je vrlo slaba, i jedino strah joj je dao toliko snage. Ona se
strašno uplašila, jer je videla da će umreti. Bila je vrlo mlada devojka i treba joj najzad