Page 41 - Thomas Mann - Čarobni breg

obično mu onda pušenje naročito prija. Misliš li ti da to dolazi otud što sam tako rđavo
spavao? Možda me je to poremetilo. Ne vredi, moram zaista da je bacim«, reče pošto je
pokušao još jednom. »Svaki dim je razočaranje; nema smisla prisiljavati se.« I pošto je
oklevao još jedan trenutak, on baci cigaru niz padinu, u vlažni četinar. »Znaš li ti otkud, po
mome mišljenju, ovo dolazi?« upita on. »Čvrsto sam uveren da je to u vezi sa ovom
prokletom vatrom u obrazima, koja me muči otkako sam ustao. Đavo će ga znati kako, ali ja
neprestano imam osećanje kao da crvenim od stida... Je li s tobom bilo tako kad si stigao?«
»Jeste«, reče Joahim. »I ja sam se u početku osećao malo čudno. Ne obziri se na to. Ja
sam ti već rekao da čoveku nije lako da se kod nas prilagodi. Ali ti ćeš već ući u kolosek.
Pogledaj, ova klupa je na zgodnom mestu. Da sednemo malo, pa onda da idemo kući, ja
moram na obavezno odmaranje.«
Put je postao ravan. Išao je sad u pravcu Davos-mesta, otprilike za trećinu visine njihovog
uspona, i između visokih, vitkih borova, od vetra iskrivljenih, pružao se pogled na naselje
koje je, beličasto, sijalo na jasnoj svetlosti. Obična drvena klupa na koju su seli naslanjala se
na strmu padinu. Kraj njih je brborio i žuborio potočić, spuštajući se drvenim žlebom ka
dolini.
Joahim je hteo da upozna svoga rođaka sa imenima planinskih vrhova, obavijenih
oblacima, koji prema jugu kao da su zatvarali dolinu, pokazujući na njih šiljkom svoga
alpskog štapa. Ali Hans Kastorp ih samo letimice pogleda; sedeo je nagnut napred, vrhom
svoga varoškog štapa, srebrom okovanog, pravio je šare po pesku, i želja mu je bila da dozna
nešto drugo.

»Šta sam ono hteo da te pitam —«, otpoče on. »Dakle, bolesnik u mojoj sobi tek što je
bio umro kad sam ja stigao. Je li bilo već mnogo smrtnih slučajeva otkako si ti ovde?«
»Više njih, sigurno«, odgovori Joahim. »Ali se u tom slučaju diskretno postupa, razumeš
već, o tome se ništa ne dozna, ili samo slučajno, kasnije; kad neko umre, sve se događa u
najstrožoj tajnosti, s obzirom na pacijente, a naročito na žene, koje bi inače lako dobile
napad. Kad nekopored tebe umre, ti to uopšte ne primetiš. Kovčeg se donese u ranu zoru,
dok ti još spavaš, i mrtvaca odnose samo u takvo doba, na primer za vreme jela.«
»Hm«, reče Hans Kastorp i produži da crta po pesku. »Te stvari se, znači, događaju iza
kulisa.«
»Da, tako nekako. Ali nedavno, ima tome, čekni, tako možda osam nedelja...«
»Pa onda ne možeš reći nedavno«, primeti Hans Kastorp suvo i trezveno.
»Kako? Pa onda ne nedavno. Ti teraš mak na konac. Sasvim sam nasumce to rekao.
Dakle pre izvesnog vremena zagledao sam i iza kulisa, sasvim slučajno, sećam se kao da je
bilo danas. Bilo je to kad su maloj Hujusovoj, jednoj katolkinji, Barbari Hujus, doneli
viaticum, samrtnu pričest, znaš, poslednje pričešće. Bila je još na nogama kad sam ja stigao
ovde, i mogla je da bude raskalašno vesela, tako obesno neobuzdana, sasvim kao šiparica. A
zatim se naglo pogoršalo, nije više ustajala, ležala je samo tri sobe dalje od moje, i roditelji
joj dođoše, i najzad je došao i sveštenik. Došao je dok su svi pili čaj, posle podne, po
hodnicima nije bilo ni žive duše. Ali zamisli, ja sam se bio uspavao, zaspao sam na glavnom
obaveznom odmaranju, nisam bio čuo gong i bio sam u zakašnjenju za četvrt časa. U tom
odsudnom trenutku ja nisam bio gde i svi ostali, već sam zapao iza kulisa, kao što ti reče, i
dok sam išao kroz hodnik, a oni mi idu u susret, u čipkanim odeždama sa krstom napred,
zlatan krst sa fenjerima, jedan ga je nosio napred, kao što se nose praporci ispred turske
muzike.
»Pa to ne može da se poredi«, reče Hans Kastorp, ne bez strogosti.