Page 40 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ah!« reče Joahim i nasmeja se prezrivo. »Ne iz trbuha, koješta. To je bila Klefeldova,
Hermina Klefeld, ona zviždi iz pneumotoraksa.«
»Iz čega?« upita Hans Kastorp. On je bio neobično uzbuđen, ne znajući ni kako ni zašto.
Bilo mu je i da se smeje i da plače, kad je dodao: »Ne možeš valjda očekivati da razumem
vaš šatrovački jezik.«
»Hajde, pođi već jednom!« reče Joahim. »Mogu ti to i u hodu ispričati. Stojiš tu kao
ukopan. To ti je nešto iz hirurgije, kao što već možeš misliti, jedna operacija koja se ovde
gore često vrši. Berens je veliki veštak u tome... Kad je jedno pluće mnogo načeto, razumeš,
a drugo međutim zdravo, ili relativno zdravo, onda se ono bolesno oslobodi rada za izvesno
vreme, da bi se poštedelo... To jest proseku čoveka ovde, ovde negde sa strane, ne znam
tačno mesto, ali Berens je u tome neobično izvežban. A zatim te napune gasom, azotom,
znaš, i na taj način sirasto plućno krilo prestane da radi. Gas, naravno, ne traje dugo, otprilike
svakih petnaest dana mora da se obnovi, — čoveka na neki način napumpaju, tako to imaš da
zamisliš. I kad se to tako radi godinu dana, pa i duže, i sve ide kako valja, pluće se
zahvaljujući odmoru može da izleči. Ne uvek, razume se, stvar je čak dosta opasna. Ali
izgleda da su sa pneumotoraksom dobiveni već vrlo lepi rezultati. I gospođa Iltis bila je u
grupi — ona pegava — i gospođica Levi, ona suva, sećaš se, — i ona je dugo ležala u
postelji. Oni su obrazovali grupu, jer tako nešto kao pneumotoraks naravno zbližava ljude, i
oni se nazivaju »Udruženje pola pluća«; pod tim su imenom poznati. Ali ponos udruženja je
Hermina Klefeld, zato što ona ume da zviždi iz pneumotoraksa, to je njen naročiti dar, to
nikako ne može svako. Kako ona to radi, to ti ne umem reći, čak ni ona to ne ume jasno da

opiše. Ali ako je hodala brzo, onda može da zviždi iznutra, i ona se time naravno služi da
zaplaši ljude, naročito nove, tek prispele bolesnike. Verujem uostalom da usled toga troši
mnogo azota, jer svakih osam dana moraju da je napumpaju.«
Ovde se Hans Kastorp zasmeja; na Joahimove reči njegova razdraženost pređe u veselost,
i dok je, idući, zaklanjao oči rukom i naginjao se napred, ramena su mu se tresla od plahog i
prigušenog smeha.
»Jesu li i registrovani?« upita, a jedva je govorio; uzdržavajući se od smeha, glas mu je
bio plačan i žalostan. »Imaju li pravila? Šteta, čoveče, što i ti nisi član, mogli biste me primiti
kao počasnog člana ili kao... hospitanta. Treba da moliš Berensa da ti bar delimično da
pneumotoraks. Možda ćeš i ti umeti da zviždiš, ako se potrudiš, mora da se i to najzad može
da nauči... To je zaista najsmešnije što sam u svom životu čuo!« reče duboko uzdahnuvši.
»Izvini, molim te, što o tome ovako govorim, ali i oni su u najboljem raspoloženju, ti tvoji
pneumatični prijatelji! Kako su samo išli! I kad pomislim da je to bilo »Udruženje pola
pluća«! Fiju! zviznu ti ona, — zbilja ludo čeljade! Pa to je ipak čista obest! Zašto su oni tako
obesni, je li? Umeš li ti to da mi kažeš?«
Joahim je tražio odgovor. »Bože moj«, reče, »oni su tako slobodni... Mislim, to su mladi
ljudi i vreme za njih ne igra nikakvu ulogu; a zatim, možda će i umreti. Pa zašto da prave
ozbiljna lica? Ponekad mislim: bolovati i umreti upravo i nije ništa ozbiljno, to je pre neka
vrsta javašluka; ozbiljnosti ima, strogo uzevši, samo tamo dole, u životu. Verujem da ćeš ti
to vremenom shvatiti, kad malo duže probaviš ovde gore.«
»Svakako«, reče Hans Kastorp. »U to sam čak sasvim uveren. Imam već vrlo mnogo
interesovanja za vas ovde gore, a kad se čovek interesuje, onda, zar ne, razumevanje dođe
samo od sebe... Nego, šta mi je ovo sad? — Ne prija mi«, reče posmatrajući svoju cigaru.
»Celo vreme se pitam šta mi je, i sad vidim da mi to Marija ne prija. Ima ukus kartona,
uveravam te, to je kao da mi je potpuno pokvaren stomak. Ipak je nerazumljivo! Istina je da
sam doručkovao neobično mnogo, ali to ne može biti razlog, jer kad čovek mnogo jede,