Page 444 - Thomas Mann - Čarobni breg

sebi i prirodu prezrenja i odvratnosti koji su išli na uštrb njegovoj želji da bude na strani
pronalazača, a protiv ravnodušnog sveta.
Bilo ih je među berghofcima koji su se bavili esperantom i kojima je činilo zadovoljstvo
da razgovaraju za stolom na ovom veštačkom jeziku. Hans Kastorp se mrštio na njih, premda
je u sebi mislio da to nisu najgori ljudi. Otpre kratkog vremena bila je tu jedna grupa Engleza
koji su zaveli nekakvu društvenu igru koja se sastojala ni u čem drugom nego u tome što bi
onaj koji učestvuje u igri postavio svome susedu pitanje: »Did you ever see the devil with
night-cap on ?«, a upitani bi na to odgovorio: »No! I never saw the devil with night-cap on «,
— posle čega bi to pitanje kružilo redom dalje. To je bilo užasno. Ali bi jadnome Hansu
Kastorpu bilo još teže kad bi video osobe koje ređaju pasijans, a koje su se mogle videti po
celoj kući, u svako doba dana. Jer je strast za ovom razonodom u poslednje vreme uzela
maha u tolikoj meri da je kuća postala bukvalno jedna jazbina poroka, a Hans Kastorp je
utoliko više imao razloga da se oseća neprijatno zbog toga što je i sam povremeno bio žrtva
te epidemije — i to možda žrtva koju je ta strast najviše obuzela. Njega beše omađijao
pasijans zvani jedanaesterac: poređaju se po tri karte u tri reda, pa se dve karte koje zajedno
čine jedanaest poena, kao i tri karte sa likom, kad se otvore, ponovo pokriju, i tako redom
dok igra pri blagonaklonoj sreći ne »iziđe«. Čovek ne bi verovao da jedan tako prost
postupak može izazvati duševne draži koje idu do zaluđenosti. Pa ipak, Hans Kastorp je, kao
i toliki drugi, okušao tu mogućnost, okušao je smrknutih obrva, jer preteranost nikad nije
vedra. Podlegavši ćudima kartaškog demona, zaslepljen fantastično promenljivom
blagonaklonošću sreće, koja bi ponekad, sa lakim kolebanjem, od samog početka gomilala

parove jedanaestorke, pubove, dame i kraljeve, tako da bi igra prestajala pre nego što bi treći
red karata bio popunjen (trenutni trijumf koji je podsticao živce na nove pokušaje), da odmah
posle toga sve do devete i poslednje karte svaka mogućnost novog »pokrivanja« bude
uskraćena ili da gotovo već sigurni uspeh u poslednjem trenutku, usled nekog naglog zastoja,
izmakne — Hans Kastorp je ređao svoj pasijans svuda i u svako doba dana, noću pri svetlosti
zvezda, jutrom u pižami, za vreme jela, pa čak i u snu. Hvatala ga je od toga groza, ali je i
dalje ređao karte. I tako ga je, prilikom jedne svoje posete, zatekao i gospodin Setembrini, i
»omeo« ga, u čemu se oduvek i sastojala njegova misija.
»Accidente!« reče on. »Vi ređate pasijans, inženjeru?«
»To se baš i ne bi moglo reći«, odgovori Hans Kastorp. »Ređam ga, rvući se sa
apstraktnom slučajnošću. Mene kopkaju njena meteorološki promenljiva ludačenja: čas se
ulaguje, čas je neverovatno uporna. Jutros, čim sam ustao, pasijans mi je triput uzastopce
sasvim glatko izišao, jednom čak u dva reda, što predstavlja rekord. Hoćete li verovati da sad
već trideset i drugi put ređam karte, a da ni jedan jedini put nisam došao ni do polovine
igre?«
Gospodin Setembrini ga tužno pogleda svojim crnim očima, onako kako ga je već tako
često gledao u toku godinica.
»U svakom slučaju vidim da ste zauzeti«, reče on. »Nema izgleda da bih ovde mogao
naći utehe za svoje brige i balsam za unutarnji razdor koji me muči.«
»Razdor?« ponovi Hans Kastorp, ređajući i dalje karte...
»Buni me svetska situacija«, uzdahnu slobodni zidar. »Obrazovaće se Balkanski savez,
inženjeru, sva moja obaveštenja ukazuju na to. Rusija radi grozničavo na tome, a oštrica te
kombinacije uperena je protiv Austro-Ugarske Monarhije, jer nijedna tačka ruskog programa
ne može da se ostvari dok ona ne bude srušena. Shvatate li moju nedoumicu? Ja mrzim Beč
svom snagom, vama je to poznato. Ali zar zbog toga da ukažem potporu svoje duše
sarmatskoj despotiji koja se sprema da zapali naš plemeniti kontinent? Sa druge strane, čak i