Page 439 - Thomas Mann - Čarobni breg

VELIKA OTUPELOST

Još jednom čujemo glas savetnika Berensa. Čujmo ga dobro! Možda ga slušamo poslednji
put! Jednom će se svršiti i sama ova pripovetka; ona je trajala vrlo dugo, ili bolje: njeno se
sadržajno vreme tako zakotrljalo da više nema zastoja, da se i njeno muzičko vreme kloni
svome kraju, i da se možda više neće ukazati prilika da osluškujemo vesele kadence
Radamantove frazeologije. On reče Hansu Kastorpu:
»Kastorpe, stari druže, vama je dosadno. Obesili ste njušku, a zlovolja vam se čita sa čela,
i ja to svaki dan gledam. Vi ste jedno blazirano derište, Kastorpe, vi ste razmaženi
senzacijama; i kad vam se posvednevno ne desi nešto prvoklasno, vi se durite i gunđate zbog
mrtvila. Jesam li u pravu ili nisam?«
Hans Kastorp je ćutao i to je bio dokaz da u njegovoj duši odista vlada mrak.
»U pravu sam, kao uvek«, odgovori Berens samom sebi. »Ali pre nego što raširite ovde
otrov svoje zlovolje, nezadovoljni podaniče, vi treba da se uverite da niste napušteni od boga
i od ljudi, nego da vrhovna vlast neprekidno bdi nad vama, dragi moj, i da stalno misli na
vašu razonodu. A i stari Berens je još tu. Nego, šalu na stranu, dragi moj dečko! Ja sam
došao na jednu misao. Ja sam u mnogim besanim noćima — bog mi je svedok — smislio
nešto za vas. Moglo bi se govoriti o jednom iznenadnom nadahnuću — stvarno, ja sebi
mnogo obećavam od te zamisli, ni manje ni više nego vašu dezintoksikaciju, a i trijumfalni
povratak kući u neslućeno kratkom vremenu.«
»Vi me gledate začuđeno«, nastavi on posle jedne hotimične pauze, premda ga Hans
Kastorp nije posmatrao začuđeno, nego prilično dremljivo i rasejano, »i ne slutite na šta to
misli stari Berens. A evo šta ja mislim. S vama nije nešto u redu, Kastorpe, a to nije moglo
izmaći ni vašoj uvaženoj apercepciji. Nije u redu utoliko što se pojave vaše intoksikacije već
duže vremena ne slažu sa vašim lokalnim stanjem, koje se nesumnjivo znatno poboljšalo. Ne
razmišljam ja o tome tek od juče. Ovde imamo vaš najnoviji snimak... osmotrimo malo
prema svetlosti tu čaroliju. Vidite, ni najpakosniji pesimist i zakeralo, kako to uvek kaže naš
suveren, ne bi više mogao bogzna šta da primeti. Nekoliko ognjišta je sasvim resorbovano,
žarište se smanjilo i oštrije je ograničeno, a to ukazuje na isceljenje; kao učena glava, vi to
znate. Ovim nalazom se, čoveče, ne da objasniti nepravilnost vaše temperature; lekar je
primoran da pođe u poteru za drugim uzrocima«.
Jednim pokretom glave Hans Kastorp je na dosta učtiv način dao izraza svojoj
radoznalosti.
»Sad ćete vi pomisliti, Kastorpe, matori Berens mora priznati da je lečenje promašilo svoj
cilj. Ali tu biste pogrešili i ne biste bili pravični ni prema situaciji ni prema starom Berensu.
Vaše lečenje nije bilo pogrešno, samo je možda bilo odveć jednostrano. Došao sam na misao
da se vaši simptomi od samog početka ne mogu svesti isključivo na tubrculosis, a ja tu
mogućnost izvodim odatle što se oni po svoj prilici ne mogu više uopšte pripisivati
tuberkulozi. Po mom mišljenju, vi imate koke.«
»Po mome najdubljem uverenju«, ponavljao je pojačanim glasom savetnik, pošto je
primio k znanju pokret glave kojim je Kastorp prihvatio njegove reči, »vi imate streptokoke
— ali zbog toga ne treba odmah da se užasavate.«
(O nekom užasavanju nije moglo da bude ni reči. Izraz lica Hansa Kastorpa je pre
izražavao neku vrstu ironičnog priznanja, bilo zbog oštroumnosti koja se pred njim otkriva,
bilo zbog novog dostojanstva u koje ga je savetnik prebacio.)