Page 443 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 443

obratio sa svojim omiljenim jadom, jednom, pa posle i više puta, jer je naišao kod njega na
        prijateljsko razumevanje i na simpatično učešće prema tajni kruga.
            On je mladom čoveku predočio očajni problem broja pi, pokazujući mu jedan u dlaku
        tačan crtež, u koji je i to sa krajnjom  mukom — sa maksimumom približnosti za koju je
        čovek sposoban — uneo jednu kružnu liniju između dva poligona sa bezbrojnim sićušnim
        stranama, od kojih je jedan bio upisan, a drugi opisan. Ostatak međutim, jedna krivulja, koja
        je  na  neki  eteričan,  spiritualan  način  izmicala  racionalizaciji  i  računanju,  —  to  je,  reče
        državni tužilac,  dok mu je donja  vilica podrhtavala, eto  to je  —  pi! Uprkos svojoj
        osetljivosti, Hans Kastorp se pokazao manje razdražljiv prema pi, nego njegov sagovornik.
        On ga je nazvao ojlenšpigelovskom zavrzlamom, savetujući gospodinu Paravanu da se pri toj
        igri »žmurke« ne uzbuđuje odveć ozbiljno. Govorio mu je o tačkama savijanja koje se ne
        mogu izdužiti, a iz kojih se sastoji krug od svoga početka, koga nema, pa do svog svršetka,
        koji takođe ne postoji. Govorio mu o onoj uobraženoj melanholiji u večnosti, koja utiče sama
        u sebe i  u kojoj pravac nema svoga trajanja. Govorio mu je o tome sa tako spokojnom
        religioznošću da je to za trenutak odobrovoljilo državnog tužioca.
            Uostalom,  priroda  dobrog  Hansa  Kastorpa  učinila  je  da  je  postao  poverenik  više  nego
        jednog ukućanina koga bi zaokupila neka fiks-ideja i koji je patio što kod većine drugova,
        koji su  živeli lakim životom, nije naišao  na razumevanje.  Tako  je  neki bivši vajar iz
        austrijske  provincije,  stariji  čovek  belih  brkova,  kukasta  nosa  i  plavih  očiju,  sastavio  bio
        jedan  plan finansijsko-političke  prirode,  u  kome  je  važnija  mesta  podvukao  četkicom
        umočenom u sepiju i krasnopisno ga prepisao, a plan se sastojao u ovome: svaki pretplatnik

        na novine morao bi svakodnevno predati količinu od 40 grama stare novinske hartije, koja bi
        se skupljala svakog prvog u mesecu, što bi godišnje iznelo oko 14.000 grama, a za dvadeset
        godina ništa  manje  od 288 kilograma,  a  to  bi,  računajući  kilogram  po  20  pfeniga,
        predstavljalo vrednost od 57,60 nemačkih maraka. Pet miliona pretplatnika — stajalo je dalje
        u tom memorandumu — predali bi za dvadeset godina u obliku stare hartije ogromnu sumu
        od 288 miliona maraka. Od  toga  novca  uračunale  bi  im  se  dve  trećine  za  obnavljanje
        pretplate, koja bi na taj način došla jevtinije, a jedna trećina, oko 100 miliona maraka, ostala
        bi  slobodna  za  humane  ciljeve,  za  finansiranje  narodnih  lečilišta  za  plućne  bolesnike,  za
        potpomaganje siromašnih talenata, i tako dalje. Plan je bio razrađen do najmanjih sitnica.
        Prikazana je grafički čak i tablica prema kojoj bi organ određen za skupljanje te stare hartije
        svakog meseca mogao da oceni vrednost prikupljene količine, pa su predviđeni i perforirani
        formulari  koji  bi  služili  kao  priznanice  za  isplaćene  sume.  Projekt  je  bio  motivisan  i
        obrazložen svestrano. Nepromišljeno traćenje i uništavanje starih novina, koje neobavešteni
        svet baca u kanale za oticanje nečistoće ili u vatru, znači veleizdaju u pogledu naših šuma i
        naše narodne privrede. Čuvati hartiju, štedeti hartiju — to znači čuvati i štedeti drvno vlakno,
        šume i ljudski materijal potreban za fabrikaciju celuloze i hartije  —  ljudski materijal i
        kapital.  A  kako  stara  novinska  hartija,  prerađena u  ambalažu i  karton,.  može lako da
        učetvorostruči  svoju  vrednost,  ona  postaje  važan  privredni  faktor  i  podloga  za  izdašna
        državna  i  opštinska  oporezivanja,  te  bi  se  čitaoci  novina  rasteretili  kao  poreski  subjekti.
        Ukratko, plan je bio dobar i neoboriv, te ako je i imao u sebi nečeg jezivo-zaludnjačkog, čak
        i  mračnjački-ludog, to je bilo  samo zbog onog  lažnog fanatizma s kojim je nekadašnji
        umetnik zastupao i branio jednu ekonomsku ideju; i to samo tu ideju, koju je on očevidno u
        dnu svoje duše tako malo uzimao ozbiljno da nije činio ni najmanji pokušaj da je privede u
        delo... Hans Kastorp je slušao čoveka nagnute glave i odobravao mu kad je grozničavim,
        krilatim rečima propagirao pred njim svoju spasonosnu misao, a u isto vreme je ispitivao u
   438   439   440   441   442   443   444   445   446   447   448