Page 447 - Thomas Mann - Čarobni breg

OBILJE HARMONIJE

Kakva li je to bila tekovina i novina kuće Berghof koja je našeg dugogodišnjeg prijatelja
oslobodila od kartaške manije i bacila ga u naručje jedne druge, plemenitije, premda u
osnovu ne manje neobične strasti? Mi se baš spremamo da pričamo o tome, ispunjeni tajnim
dražima našeg predmeta, a uz to iskreno željni da te draži saopštimo i drugima.
Reč je o prinovi u onim predmetima koji su bili namenjeni zabavljanju u glavnim
društvenim prostorijama kuće. Te nabavke su ponikle i zaključene u krilu uprave kuće, koja
nikad nije mirovala u svome staranju, a obavljene su troškom koji nećemo da
proračunavamo, ali smemo reći da je glavna uprava ove ustanove, koja je bezuslovno
dostojna preporuke, bila vrlo izdašne ruke. Reč je valjda o nekoj duhovito smišljenoj igrački,
o nekoj vrsti stereoskopskog sandučića, kaleidoskopa u obliku dogleda i kinematografskog
doboša? Da i ne. Jer, pre svega, ono što su gosti jedne večeri na opšte iznenađenje zatekli u
muzičkom salonu i što je izazvalo pljeskanje — jedni su pljeskali sebi iznad glave, a drugi u
pognutom stavu s rukama u krilu — nije bila optička, nego akustička naprava. A drugo, s
njom se — ni po klasi, ni po rangu, ni po vrednosti — nisu mogle uopšte porediti one lake
zabave. To nije bila neka dečja, monotona šarena laža, koje se čovek posle dve-tri nedelje
zasiti, pa neće više ni da je pogleda. To je bio rog izobilja iz koga su strujala vedra i
melanholična umetnička uživanja. To je bio gramofon.
Ozbiljno se brinemo da bi ova reč mogla biti pogrešno shvaćena, u nedostojnom i
zastarelom smislu, te bi se nečija predstava mogla povezati sa davno preživelim oblikom
onoga što mi imamo pred očima, a ne sa stvarnim predmetom koji je, zahvaljujući
neumornim ogledima umetničke tehnike, dostigao stepen najotmenijeg savršenstva. O, vi
dobričine! Nije to bilo ono bedno sanduče sa ručkom, tablom koja se okreće i iglom povrh
nje i sa jednim bezobličnim levkastim zvučnikom od mesinga, — sanduče koje je nekad sa
stola neke krčme punilo nepretenciozne uši unjkavim rikanjem. To je bio kovčežić
ugasitocrnog tona, malo dublji nego što je bio širok, povezan svilenim gajtanom sa
električnim utikačem. U svojoj jednostavnoj otmenosti stajao je on na jednom stočiću i nije
imao uopšte nikakve sličnosti sa onom grubom, prepotopskom mašinerijom. Kad bi čovek
podigao poklopac, koji je bio ljupko sužen, a koga bi jedan mesingani podupirač iznutra
automatski utvrdio u kosom položaju, tako kao da zakriljuje, —primetio bi u jednom plitkom
udubljenju disk sa niklenim rubom, prevučen zelenom čohom, koji je u sredini imao stubić,
takođe od nikla, na koji se kroz svoju rupu naticala ploča od kaučuka. Dalje, desno, po strani,
u prednjem delu, mogao se primetiti jedan uređaj sličan časovniku, snabdeven brojkama, koji
je služio za regulisanje brzine, a s leve strane je bila jedna poluga kojom se ploča pokretala
ili zaustavljala. Iza toga. bila je smeštena savijena, kolenasta, pokretljiva šuplja »ručica« sa
zadebljanjem, izrađena od nikla, sa pljosnatim, okruglim rezonatorom na kraju, čiji je
zavrtanj bio određen da drži iglu koja šeta po zavojima ploče. Kad bi se otvorila krila
prednjih vrata, videla se neka vrsta žaluzina, načinjenih od koso postavljenih, crno obojenih
daščica — i ništa više.
»To je najnoviji model«, reče savetnik, koji je zajedno sa ostalima ušao u dvoranu.
»Poslednja postignuća, deco, prima-roba, superfinissimo, bolje ništa ne postoji.« On je te
reči izgovarao na neki krajnje lakrdijaški, nemoguć način, onako otprilike kao što bi ih
izgovarao neki prost ulični prodavac koji hvali svoju robu. »To nije aparat, to nije mašina«,
nastavljao je on da govori, vadeći iz šarene limene kutijice smeštene na stočiću jednu iglu i
učvršćujući je — »to je instrument, to je pravi Stradivarijus, Gvarneri, sa najutančanijim