Page 445 - Thomas Mann - Čarobni breg

slučajna diplomatska saradnja moje zemlje sa Austrijom pogodila bi me kao obeščašćenje.
To su pitanja savesti koja...«
»Sedam i četiri«, reče Hans Kastorp. »Osam i tri. Pub, dama, kralj. Ide! Vi mi donosite
sreću, gospodine Setembrini.«
Italijan zaneme. Hans Kastorp je osećao da ga njegove crne oči gledaju sa dubokom
tugom, osećao je na sebi njegov razumni, moralni pogled, ali je ipak još neko vreme ređao
karte pre nego što je, podbočivši rukom obraz, sa lažnim, jogunastim izrazom nevinosti
jednog mangupčeta, pogledao u svoga mentora, koji je stajao pred njim.
»Vaše oči«, reče Setembrini, »sasvim uzalud se trude da sakriju da vi znate kako stoji sa
vama.«
»Placet experiri« — imao je drskosti da odgovori Hans Kastorp, te ga je gospodin
Setembrini ostavio — posle čega je naravno Kastorp prestao da ređa pasijane, i glave
oslonjene na ruku duže vremena sedeo sam za svojim stolom, usred bele sobe. Premišljao je i
grozio se u dnu duše sablasnog i nesigurnog stanja u kome je video svet, grozio se pakosnog
osmeha onog demona, onog majmunskog boga pod čiju je bezglavu i neobuzdanu vlast, po
njegovom mišljenju, dospeo svet, demona kome je ime »Velika otupelost«.
Gadno, apokaliptično ime, prosto stvoreno da ulije u dušu tajna strahovanja. Hans
Kastorp je sedeo i trljao dlanovima čelo i predeo grudi oko srca. On se bojao. Izgledalo mu
je da se »sve to« ne može dobro svršiti, da će na kraju doći do katastrofe, da će se pobuniti
strpljiva priroda i da će neka oluja, neki raščišćavajući vihor slomiti stege sveta, krenuti život
sa »mrtve tačke« i »mrtvoj sezoni« prirediti strašni sud. Mi smo već rekli da ga je obuzimala

želja da beži — i sva sreća što je uprava »budno motrila« na njega, što je umela da čita iz
izraza njegova lica, i što je mislila o tome kako da ga razonodi novim, plodonosnim
hipotezama.
Tonom koji se praktikuje u studentskim udruženjima, uprava je izjavila da je na tragu da
otkrije prave uzroke nenormalne temperature Hansa Kastorpa, uzroke kojima — prema
naučnom iskazu uprave — nije teško doskočiti, tako da su isceljenje i legitiman odlazak u
ravnicu pomaknuti u doglednu bliskost. Kad je pružio ruku da mu se uzme krv iz vene, srce
mladog čoveka je jako udaralo pod naletom mnogostrukih osećanja. Žmireći i sa lakim
bledilom na licu, on se divio izvanrednom rubinskom crvenilu svog životnog soka, koji je
sve više punio prozirni sud. Ovu malu, ali dalekosežnu operaciju izvršio je sam savetnik, uz
asistenciju doktora Krokovskog i jedne milosrdne sestre. Zatim je prošao čitav niz dana, koji
su za Hansa Kastorpa bili podređeni pitanju kako će se data krv pokazati u očima nauke.
Naravno da se još ništa nije moglo razviti, govorio je savetnik u samom početku. Na
žalost, još nikakvih rezultata, govorio je docnije. Jednog jutra, međutim, on je, za vreme
doručka, pristupio Hansu Kastorpu, koji je u to vreme sedeo za »stolom boljih Rusa«, i to u
začelju, onde gde je nekada sedeo njegov pobratim, pa mu je, uz frazerske čestitke, otkrio da
je lančani kokus u jednoj od prepariranih kultura nesumnjivo utvrđen. Sad je problem računa
verovatnoće u tome da se utvrdi da li pojave intoksikacije dolaze od male tuberkuloze ili od
streptosa, kojih takođe ima u skromnoj količini. On, Berens, moraće tu stvar izbliže i poduže
da prouči. Kultura se još nije potpuno razvila. — Pokazao mu ju je u samom »laboru«: bila
je to crvena, usirena krv, u kojoj su se videle sive tačkice. To su bile koke. (A koke ima svaki
magarac, kao i tuberkule, i da nije bilo simptoma, ovome se nalazu ne bi danas ni pridavala
važnost.)
Odvojeno od Hansa Kastorpa, nauka je i dalje vršila kontrolu njegove usirene krvi.
Jednoga jutra saopštio je dvorski savetnik sa frazerski dirljivim rečima: da su se koke razvile
ne samo u jednoj kulturi nego da su se naknadno pojavile i u svima ostalim, i to u velikim