Page 448 - Thomas Mann - Čarobni breg

treperenjem i rezonancom. Marka se zove »Polihimnija«, kao što vam kaže natpis na
unutrašnjem poklopcu. Znate, to je nemački fabrikat. Mi te stvari radimo daleko bolje od
drugih. U pravom smislu muzički, u modernom, mehanizovanom obliku. Nemačka duša up
to date. A ovde imate literaturu!« dodade on, pokazujući na jedan zidni ormarčić, u kome su
bili poređani albumi sa debelim hrptenjačama. »Ja vam prepuštam svu tu čaroliju na
slobodno uživanje, ali je u isto vreme preporučujem zaštiti poštovane publike. Hoćemo li,
probe radi, pustiti jednu da nam zabruji?«
Bolesnici su preklinjali da to učini i Berens izvadi jednu od ovih čarobnih knjiga, nemih,
ali punih sadržine, prevrnu teške listove, izvadi ploču iz jednog od kartonskih omota na čijoj
su se sredini nalazili kružni izrezi, kroz koje su se mogli pročitati naslovi u boji, i namesti je.
Jednim pokretom ruke on dovede ploču u vezu sa električnom strujom, pričeka dve sekunde
dok se nije potpuno zavrtela, pa smotreno postavi tanani vrh čelične igle na sam rub diska.
Začu se lak šum kao pri brušenju. On spusti poklopac, a u istom trenutku probi kroz otvorena
krilna vratanca, između pukotina onih daščica ili: žaluzina, ali ne samo kroz njih, nego iz
celoga tela kovčežića, sva ona instrumentalna uznemirenost, jedna vesela, bučna, neodoljiva
melodija, prvi skakutavi taktovi jedne Ofenbahove uvertire.
Svi su slušali otvorenih usta, smešeći se. Nisu verovali svojim ušima, tako su kolorature
duvačkih instrumenata bile čiste i prirodne. Jedna violina, samo ona, fantastično je
preludirala. Čulo se povlačenje gudala, tremolo i slatki prelazi iz jednog registra u drugi.
Violina je našla svoju melodiju: valcer »Avaj, izgubio sam je«. Orkestralna harmonija
diskretno je pomagala umilnu ariju i čoveka je dovodilo do ushićenja kad bi se ona, svesrdno

prihvaćena od ansambla, ponovila kao hučno tutti. Naravno da nije bilo baš tako kao kad bi
jedna stvarna kapela koncertirala tu, u dvorani. Obim zvuka bio je perspektivno umanjen,
iako inače zvuk nije bio izopačen. Ako je dopušteno za pojave u oblasti sluha tražiti
poređenja u oblasti vizuelnog, bilo je tako kao kad bi neko posmatrao sliku kroz naopačke
okrenut dogled, te bi mu ona izgledala smanjena i udaljena, mada inače ne bi ništa gubila od
oštrine svojih linija ili od svetlosne jačine svojih boja. Muzički komad, darovito
komponovan i uzbudljiv, odsviran je sa svom duhovitošću svoje vesele invencije. Njegov
kraj je predstavljao suštu razuzdanost, jedan galop koji počinje sa smešnim ustezanjem,
jedan bestidan kankan, koji je izazivao viziju u vazduh zavitlanih cilindara, kolena koja se
bacakaju, sukanja koje lete uvis, čijim komično-trijumfalnim završecima nikad nije bilo
kraja. Zatim je vitlo gramofona zakrkljalo samo od sebe. Bio je kraj ploče. Svi su od srca
zapljeskali.
Tražili su još nešto i dobili su: iz kovčežića je potekao ljudski glas, muževan, mekan i
silan u isto vreme, praćen orkestrom; bio je to neki italijanski bariton slavnog imena i sad
nije moglo biti više ni reči o kakvoj zamagljenosti i udaljenosti jer se njegov sjajni organ
razlegao u svom punom prirodnom obimu, u svoj svojoj jačini. Naročito kad bi čovek ušao u
jednu od otvorenih sporednih soba, pa ne bi video aparat, njemu nije izgledalo drukčije nego
kao da tamo u salonu stoji sam umetnik lično, sa notama u ruci, i peva. Pevao je neku apa eh,
il barbiere, Di qualità, di qualità! Figaro qua, Figaro là, Figaro, Figaro, Figaro ! Slušaoci su
prosto umirali od smeha povodom njegovog falsseto parlando, povodom kontrasta između
njegovog medveđeg glasa i lakoće sa kojom je izgovarao reči koje lome čoveku jezik. Oni
koji su se razumevali u te stvari mogli su da prate veštinu umetnikovog fraziranja i njegovu
tehniku disanja, i da se dive. Majstor za neodoljivo, virtuoz u onom romanskom Dasaro-
ukusu, izdržavao je pretposlednji ton, pred završnom tonikom, prilazeći, kako se činilo, bliže
rampi, očigledno sa rukom u vazduhu na takav način da su se prolomili uzvici »bravo« pre
nego što je završio. Bilo je odlično.