Page 441 - Thomas Mann - Čarobni breg

jezive i podmukle stvari, i znao je šta vidi: život van vremena, bezbrižan i beznadežan, život
aktivne raskalašnosti u stagnaciji, mrtav život.
Aktivan je bio taj život, na svoj način. Zaposlenosti svih vrsta odvijale su se istovremeno
jedne pored drugih. Međutim, ovda-onda neka od njih bi se izmetnula u divlji bes mode,
kome je sve fanatički podlegalo. Tako je, na primer, amaterska fotografija oduvek u svetu
berghofaca igrala značajnu ulogu, Već dvaput — jer onaj koji je duže ovde gore boravio
mogao je doživeti periodično ponavljanje takvih epidemija — dvaput se ova strast pretvarala
u odšte ludovanje, koje je trajalo nedeljama i mesecima, tako da nije bilo nikoga ko se nije sa
zabrinutim izrazom lica saginjao nad kamerom, koju bi oslonio na udubljenje ispod svojih
grudi; nikoga ko nije migao objektivom, a već cirkulisanju gotovih snimaka za vreme obeda
nikad nije bilo kraja! Svojeručno razvijanje snimaka postajalo je odjednom stvar časti.
Mračna komora koju su imali na raspoloženju nije mogla ni izdaleka da zadovolji potrebu.
Prozori i balkonska vrata od soba bili su zastrveni crnim zavesama. Petljalo se sa hemijskim
ispiranjem ploča pri crvenoj svetlosti, sve dok nije izbila vatra i dok bugarski student iz onog
dobrog ruskog društva za dlaku nije došao u opasnost da sagori u pepeo, posle čega je uprava
zavoda izdala naredbu, kojom je taj rad po sobama zabranjen. Uostalom, obična fotografija
nije više odgovarala ukusu. U modu su ušli snimci pomoću magnezijuma i bojadisane
fotografije rađene prema Limijeru. Uživalo se u slikama sa kojih su gledala lica naglo
pogođena munjom magnezijumske svetlosti, zgrčena, pepeljastosiva lica, tako da su
izgledala kao leševi umorenih koji su, otvorenih očiju, postavljeni uspravno. I Hans Kastorp
je čuvao jednu staklenu ploču uramljenu u karton, koja ga je — kad se gleda prema svetlosti

— pokazivala između gospođe Šter i one gospođice Levi sa tenom slonovače; prva je imala
na sebi sviter boje nebeskog plavetnila, a ona druga sviter crven kao krv. Njegovo lice na
slici imalo je boju bakra, a bili su snimljeni na nekoj kao otrov zelenoj livadi, između
maslačaka koji su se žuteli kao lim i od kojih mu je jedan blistao u rupici od kaputa.
Onda je došlo na red skupljanje poštanskih maraka, — bilo ih je koji su se stalno tim
bavili, ali se ta strast pretvarala povremeno u opšte mahnitanje. Ceo svet je lepio,
preprodavao i razmenjivao. Pretplaćivalo se na filatelističke časopise, a održavana je i
prepiska sa specijalnim poslovnicama u zemlji i na strani, sa udruženjima i sa privatnim
amaterima. Da bi se došlo do retkih primeraka, izdavane su zapanjujuće sume čak i od strane
onih čije su domaće prilike jedva dozvoljavale izdatke za boravak u luksuznom lečilištu, koji
je mogao da potraje čitave mesece i godine.
To je trajalo samo toliko dok ne bi uzelo huk neko novo lakrdijanje. Tako je, na primer,
skupljanje i stalno grickanje čokolade svih mogućih vrsta postalo stvar dobroga tona. Svima
su bila usta mrka, te su i najlepše đakonije berghofske kuhinje bile mlako primane i
cepidlački kritikovane, jer su želuci bili nakljukani i iskvareni proizvodima Milka-Nut!,
j
č
Chocolat à la crème d’amandes, Marquis Napolitains i onim zlatom poprskanim »mam
i
jezicima«.
Crtanje prasića nasumce, zatvorenih očiju — zabava koja je jedne pokladne večeri bila
inaugurisana sa najvišeg mesta i otada bila mnogo u modi — razgranalo se i pretvorilo u
stalne strpljive geometrijske vežbe, kojima je povremeno pripadala duhovna snaga svih
berghofskih gostiju, pa su im pripadale čak i poslednje misli i poslednje manifestacije
energije moribundusa. Nedeljama i nedeljama bila je kuća u znaku jedne zamršene figure,
koja se sastojala iz ništa manje od osam velikih i malih krugova i više trouglova, koji su bili
upisani jedan u drugi. Zadatak je bio u tome da se sva ta površinska komplikovanost nacrta
slobodnom rukom i jednim potezom, ali se najveća majstorija sastojala u tome da se to
najzad uradi i istinski vezanih očiju, što je na kraju krajeva — ako pravično pređemo preko