Page 438 - Thomas Mann - Čarobni breg

i madam Šoša. Ovoga puta Klavdija podiže glavu prema mladom čoveku, kad se on
približavao krevetu.
»Vi ste imali prava da budete pozvani«, reče ona.
»To je vrlo ljubazno od vas«, reče on, »i vi ste u pravu. Mi smo bili prijatelji koji su se
uzajamno oslovljavali sa »ti«. Ja se u dubini duše stidim što sam se toga stideo pred ljudima i
što sam upotrebljavao zaobilazne forme. — Jeste li bili pored njega u poslednjim
trenucima?«
»Sluga me je izvestio kad je sve bilo gotovo«, odgovori ona.
»On je bio takvoga formata«, nastavi Hans Kastorp, »da je osećao kao kosmičku
katastrofu i kao sramotu pred bogom onu okolnost kad čoveka izneveri osećanje pred
životom. Treba da znate da je on sebe smatrao svadbenim organom boga. To je bilo neko
kraljevsko ludovanje... Kad je čovek uzbuđen, ima hrabrosti da se posluži izrazima koji
zvuče grubo i bezbožno, ali su oni svečaniji nego konvencionalne religiozne formule.«
»C’est une abdication«, reče ona. »Da li mu je bila poznata naša ludost?«
»Nisam mogao da je poreknem, Klavdija. On ju je prozreo posle onog mog ustezanja da
vas u njegovom prisustvu poljubim u čelo. Njegovo prisustvo je u ovom trenutku više
simbolično, ali hoćete li mi dopustiti da to učinim sada?«
Ona pomače glavu prema njemu i zatvori oči, kao da daje mali znak, a on prinese usne
njenom čelu. Mrke, životinjske oči Malajčeve motrile su prizor, tako iskrenute da su mu se
videle beonjače.