Page 437 - Thomas Mann - Čarobni breg

jednog celog života. Gorko rascepljene usne bile su nešto razmaknute. Ono plavetnilo je
ukazivalo na nagli, apoplektični zastoj životnih funkcija.
Hans Kastorp ostade jedan trenutak predan pobožnosti, jednovremeno se obaveštavajući o
stanju stvari. Kolebao se da li da promeni stav, očekujući da će mu »udova« nešto reći. Pošto
ona to nije učinila, on je pretpostavio da je zasad ne uznemiruje, pa se okrenuo prema grupi
ostalih prisutnih iza sebe. Savetnik mahnu glavom u pravcu salona. Hans Kastorp se uputi za
njim.
»Suicidium?« upita on prigušenim glasom i stručnjački.
»Pa dabogme!« odgovori Berens s prezrivim gestom i dodade: »I te kakav suicidium! U
superlativu! Jeste li ikad ovako nešto videli, ovako luksuznu stvar?« upita on Kastorpa,
izvlačeći iz džepa jednu futrolu nepravilna oblika, i pošto je izvadio iz nje jedan mali
predmet, pruži ga mladom čoveku.. »Ja ne. Ali ovo vredi videti. Čovek se uči dok je živ.
Duhovito smišljeno. Uzeo sam mu to iz ruke. Budite pažljivi. Ako vam kane na kožu,
dobićete opekotine.«
Hans Kastorp je okretao zagonetnu stvar među prstima. Ona je bila od čelika, slonove
kosti, zlata i kaučuka, vrlo čudnovatog izgleda. Imala je dva savijena zupca, čeličnog sjaja,
sa neobično oštrim šiljcima; srednji joj je deo bio lako savijen, izrađen od slonovače sa
umecima od zlata, a ovi su se zupci, do izvesne tačke i na izvestan elastičan način, mogli
prema unutrašnjoj strani pokretati. Cela naprava završavala se jednim proširenjem koje je
podsećalo na balon, a koje se sastojalo iz polutvrdog kaučuka. Bila je velika svega nekoliko
coli.

»Šta je to?« upita Hans Kastorp.
»To je«, odgovori Berens, »jedna složena brizgalica za injekcije. Ili, drukčije shvaćeno,
jedan mehanizam koji podražava zube zmije naočarke. Razumete li? Izgleda da ne
razumete«, reče on, pošto Hans Kastorp, sav zgranut, nije skidao oka sa neobičnog
instrumenta. »Ovo su zubi. Oni nisu sasvim masivni, kroz njih je provučena sasvim tanka
cevčica, jedan vrlo fini kanal, čiji otvor možete sasvim jasno videti ovde, spreda, nešto malo
iznad oštrih šiljaka. Naravno, cevčice su otvorene i ovde, u zubnom korenu; one odatle
komuniciraju sa izlaznim kanalom gumene žlezde, koji prolazi kroz srednji deo, načinjen od
slonovače. Pri ujedu, zubi se nešto saviju, to je jasno, te izvrše pritisak na rezervoar, a njegov
sadržaj bude time potisnut u kanale, tako da onog trenutka čim šiljasti vrhovi zagrizu u meso
i materija jurne u krvotok. Stvar je sasvim jednostavna kad je čovek ima pred očima. Samo
se čovek mora dosetiti. Verovatno da je izrađena prema njegovim sopstvenim uputstvima.«
»Sigurno!« reče Hans Kastorp.
»Doza po svoj prilici nije bila vrlo jaka«, produži savetnik. »Količina je nadoknađena...«
»Dinamikom«, dopuni ga Kastorp.
»Možda. Mi ćemo to još ispitati. Rezultat analize može se očekivati sa izvesnom
radoznalošću, daće nam se, nema sumnje, prilika da nešto novo naučimo. Hoćete li da se
opkladimo da će nas ovaj stranac — koji tu čuva stražu i koji se noćas tako uparadio —
sasvim tačno moći obavestiti u čemu je stvar? Pretpostavljam da je tu reč o jednoj smesi
animalnih i biljnih otrova — u svakom slučaju o najboljoj mogućnoj kombinaciji, jer je
dejstvo moralo biti strahovito. Sve ukazuje na to da mu je dah odmah presečen, da je nastala
paraliza centralnih organa za disanje. To vam je, znate, brza smrt gušenjem, verovatno bez
muka i bolova.«
»Neka bi bog dao da je tako!« reče Hans Kastorp pobožno, pa uzdišući uruči savetniku
neprijatnu malu spravu i vrati se u spavaću sobu. Tamo su sad još bili prisutni samo Malajac