Page 436 - Thomas Mann - Čarobni breg

se nije mogla razaznati od silnih lišajeva koji su je svu zaodeli, i išli prema drumu gde su ih
čekala kola.
Ovoga puta Hans Kastorp se popeo u kola u kojima su bili maestro i njegova pratilica.
Sedeo je sad prekoputa para Mener—Šoša, uz dobroga Fergea, kome su sve više stvari bile
sasvim daleke. Za vreme povratka nisu govorili gotovo ništa. Položivši dlanove na pled
kojim su bila uvijena njegova i Klavdijina kolena, sedeo je Mener, opustivši donju vilicu.
Setembrini i Nafta su sišli i oprostili se pre nego što su kola prešla prugu i vodeni tok. Vezal
se sam vozio u drugim kolima zavojitim putem sve do Berghofa, gde su se rastali.
Da li je san Hansa Kastorpa te noći bio lak i površan zbog neke unutarnje pripravnosti, o
kojoj njegova duša nije ništa znala, tako da je najmanje odstupanje od uobičajenog noćnog
mira u kući Berghof, neki ma koliko prigušeni nemir ili jedva primetni potres, izazvan
udaljenim trčanjem, bio dovoljan da ga rasvesti i probudi, pa da se uspravi na svome
uzglavlju? U stvari, on je bio budan već duže vremena, pre nego što su zakucali na njegova
vrata, što se dogodilo nešto malo posle dva časa izjutra. On je odmah odgovorio, nimalo
pospano, prisebno i energično. Javio se piskav i nesiguran glas sestre nudilje, koja ga je po
nalogu gospođe Šoša zamolila da odmah dođe na prvi sprat. On je sa pojačanom energijom
odgovorio da će odmah doći, skočio, brže-bolje se obukao, sklonio prstima kosu sa čela i
spustio se ni suviše brzo ni suviše lagano, više u neizvesnosti kako stvar stoji nego šta se u to
doba dogodilo.
On zateče otvorena vrata na Peperkornovom salonu, kao i ona koja su vodila u
Holanđaninovu spavaću sobu, gde su sve sijalice bile upaljene. Oba lekara, nastojnica

Milendonkova, madam Šoša i javanski sobar bili su na tom mestu. Ovaj poslednji nije bio
odeven kao obično, nego je bio u nekoj vrsti narodne nošnje. Imao je na sebi neki prugasti
haljetak, sličan košulji, veoma dugih i širokih rukava, zatim neku šarenu suknju umesto
pantalona, na glavi kapu od žute čohe koja je imala oblik kupe, a na grudima ukras od
amajlija. Stajao je nepomično, prekrštenih ruku, levo od uzglavlja postelje, u kojoj je Piter
Peperkorn ležao na leđima, ispruženih ruku. Ulazeći u sobu, Hans Kastorp, bled u licu, pređe
pogledom scenu. Gospođa Šoša mu okrete leđa. Ona je sedela u jednoj niskoj fotelji, uz donji
kraj postelje, oslonjena laktom na jorgan, sa bradom u ruci, prstiju zarivenih u donju usnu, i
gledala u lice svoga saputnika.
»Dobro veče, mladiću«, reče Berens, koji je tiho razgovarao sa doktorom Krokovskim i
nastojnicom, i klimnu tužno glavom, zavrćući svoje sede brčiće. Bio je u kliničkoj bluzi, iz
čijeg je gornjeg džepa virio stetoskop, na nogama je imao vezene papuče i bio je bez
okovratnika. »Ništa se ne može učiniti«, dodade on šapatom. »Svršeno. Priđite. Bacite jedan
znalački pogled na njega. Priznaćete da je ovde lekarska intervencija sasvim izlišna.«
Hans Kastorp se na vrhovima prstiju približi postelji. Malajčeve oči su motrile na njegove
pokrete, pratile su ga, a urođenik pri tom nije okretao glavu, tako da su mu se videle
beonjače. Jednim pogledom u stranu, Kastorp je konstatovao da se gospođa Šoša ne obazire
na njega, a zatim je stao kraj postelje u tipičnom stavu: oslonjen na jednu nogu, sa rukama
sklopljenim preko trbuha, ukoso nagnute glave, posmatrao je sa poštovanjem i razmišljao.
Peperkorn je ležao pod pokrivačem od crvene svile u svojoj pletenoj košulji onako kako ga
je Hans Kastorp često viđao. Ruke su mu bile crnoplave i otečene; isto tako i delovi lica. To
je predstavljalo znatno unakaženje, premda su kraljevske crte inače ostale nepromenjene. I sa
zatvorenim očima, u mirnom položaju, jako se isticala ona idolska lineatura visokoga čela,
ovenčanog belim pramenovima. Ona se sastojala iz četiri ili pet vodoravno povučenih a
zatim u pravom uglu prema slepoočnicama oborenih crta, usečenih stalnom napregnutošću