Page 39 - Thomas Mann - Čarobni breg

civil, to je činjenica. Uostalom, ti si zdrav i možeš da radiš što hoćeš«, reče, a oči mu
postadoše nekako umorne.
»Da, zdrav, sem što sam anemičan«, reče Hans Kastorp. »Malo je preterao kad mi je
rekao da sam u licu zelen. Ali tačno je, i meni je palo u oči da sam ja u poređenju sa vama
ovde gore prosto zelen: kod kuće to nisam primećivao. A zatim, od njega je opet vrlo lepo
što mi onako bez okolišenja daje savete, sasvim sine pecunia, kako to reče. Rado ću pokušati
da radim kao što mi je kazao, i da svoj način života prilagodim sasvim tvome — a i šta bih
drugo činio ovde gore kod vas, i ne može mi baš ništa škoditi ako se malo naslaže
belančevine, iako to zvuči dosta odvratno, priznaj sam.«
Joahim se u hodu zakašlja jednom ili dvaput — penjanje ga je izgleda ipak zamaralo. Kad
i treći put poče da kašlje, zaustavi se, nabravši obrve. »Samo ti produži«, reče. Hans Kastorp
pohita da produži i nije se osvrtao. Zatim uspori hod i najzad gotovo stade, pošto mu se
činilo da je prilično odmakao od Joahima. Ali se ni sada nije osvrnuo.
Jedna grupa gostiju oba pola išla mu je u susret; video ih je gore, na polovini padine, kako
dolaze ravnom stazom; sad su se baš spuštali dugačkim, odmerenim koracima pravo prema
njemu, i čuli su im se različiti glasovi. Bilo ih je šest ili sedam, raznih godina, neki sasvim
mladi, drugi već nešto stariji. On ih je posmatrao malo nagnute glave, misleći na Joahima.
Bili su bez šešira i mrki, žene u sviterima u boji, muškarci većinom bez vrskaputa, pa čak i
bez štapa, kao ljudi koji s rukama u džepovima prosto prošetaju malo ispred kuće. Pošto su
išli nizbrdo — što ne zahteva ozbiljan napor već samo zabavno kočenje i odupiranje nogama
da se ne bi prešlo u trčanje ili posrtanje, i što u stvari od nas traži da se nekako samo

opustimo — njihov hod je imao nečeg krilatog i lakog, što se prenosilo i na njihova lica, na
ceo njihov izgled, tako da bi čovek skoro mogao poželeti da im pripada.
Kad su najzad stigli do njega, Hans Kastorp pogleda pažljivo njihova lica. Nisu svi bili
preplanuli, dve mlade žene izdvajale su se jako svojim bledilom: jedna suva kao trska i lica
kao slonovača, druga manja i debela, i nagrđena pegama. Svi su ga posmatrali, sa istim
drskim osmehom. Jedna dugačka mlada devojka u zelenom sviteru, nemarno očešljana i
glupih, samo upola otvorenih očiju, prođe tako blizu Hansa Kastorpa da ga je skoro rukom
okrznula. I pri tom zviznu... To je zaista bilo ludo! Zviždala je, ali ne ustima, ona uopšte nisu
bila skupljena, naprotiv, bila su joj čvrsto stisnuta. Zviždalo je iz nje, dok ga je gledala,
glupo i sa poluzatvorenim očima — izvanredno neprijatno zviždanje, hrapavo, oštro, a u isto
vreme duboko, otegnuto i čiji je ton pred kraj bivao sve slabiji (tako da je podsećalo na one
prasiće od gume što ih ima na vašarima i koji, kad ih nadujemo, splasnu tužno pišteći), takvo
zviždanje izbijalo je na neki nepojmljiv način iz njenih grudi, dok nije prošla sa svojim
društvom.
Hans Kastorp je stajao ukočen i gledao u daljinu. Zatim se naglo okrete, i bar toliko mu je
bilo jasno da je ovo odvratno zviždanje moralo biti šala, namerno šegačenje, jer je po
pokretu pleća mladih ljudi što su odlazili primetio da se smeju, a jedan dežmekasti momčić
debelih usana, koji je, držeći obe ruke u džepovima od pantalona, na prilično neuljudan način
zadizao svoj kaput, čak bez zazora okrete glavu prema njemu smejući se...
Joahim beše stigao. On pozdravi grupu kao kakav vitez, gotovo okrenuvši se prema njima
i poklonivši se sastavljenih potpetica, a potom priđe svome rođaku, gledajući ga svojim
blagim očima.
»Kakvo si to lice napravio?« upita.
»Ona je zviždala«, odgovori Hans Kastorp. »Ona je zviždala iz trbuha kad je prolazila
pored mene. Možeš li ti to da mi objasniš?«