Page 435 - Thomas Mann - Čarobni breg

upirao više puta kažiprstom u dno klisure i njegove rascepljene usne, koje su se s naporom
razvlačile, uobličiše jedno »ovde!« Šta se tu moglo uraditi? U pitanjima režije on je bio šef i
gospodar. Silina njegove ličnosti bila je presudna čak i onda kad on ne bi, kao redovno, bio
organizator i inicijator poduhvata. Ovaj »format« je oduvek bio silovit i autokratičan, i
ostaće takav. Mener je hteo da užina licem u lice sa vodopadom u tutnjavi, u tome se
ispoljavala njegova suverena samovolja, i ko nije hteo da ostane praznih ruku imao je tu i da
ostane. Većina je bila nezadovoljna. Gospodin Setembrini, koji je video da će mu biti
presečena mogućnost čovečanske izmene misli, demokratsko-otmenog ćaskanja ili čak i
prepirke, podiže ruku više glave sa izrazom očajanja i rezignacije. Malajac je pohitao da
izvrši naređenja svoga gospodara. Bile su dve stolice na rasklapanje i on ih otvori za Menera
i madam Šoša. Zatim raširi kraj njihovih nogu čaršav i poređa po njemu sadržinu korpe:
posuđe za kafu i čaše, termose, pecivo i vino. Nastade gurkanje oko podele. Zatim posedaše
na odvaljeno kamenje, na ogradu mosta, sa šoljom vruće kafe u rukama i tanjirom sa
kolačima na kolenima. I tako su užinali, ćuteći u ovoj tutnjavi.
Sa visoko podignutom jakom svoga mantila i sa šeširom na zemlji pored sebe, Peperkorn
je pio porto-vino iz svog srebrnog pehara sa monogramom, prazneći ga više puta. I
odjednom poče da govori. Čudan čovek! Bilo je nemoguće da čuje sam svoj sopstveni glas, a
kamoli da drugi ma i jednu reč razumeju od onoga što je govorio, a što se nije dalo čuti.
On međutim, podignuvši kažiprst i držeći u desnici pehar, beše ispružio levu ruku,
iskrenuvši dlan ukoso, te se videlo kako se njegovo kraljevsko lice miče, kako mu usta
izgovaraju reči koje ostaju lišene zvuka, kao da su izgovorene u bezvazdušnom prostoru. Svi

su očekivali da će on odmah prekinuti taj beskorisni napor, koji su posmatrali sa zbunjenim
osmehom, ali je on nastavljao. Nastavljao je da govori u onu tutnjavu koja je sve gutala, uz
odmerene pokrete svoje levice, koji su prikivali i iznuđivali pažnju, upućujući poglede svojih
sitnih, umornih i bezbojnih, silom razrogačenih očiju ispod zategnutih čeonih bora čas
jednom čas drugom među onima koji su ga posmatrali, tako da je onaj kome bi se obratio bio
primoran da mu visoko uzvijenih obrva klima glavom ili da zine i da drži savijen dlan iza
uva, kao da bi to moglo unekoliko da poboljša očajnu situaciju. Sad je čak i ustao! Sa
peharom u ruci, u svome izgužvanom putničkom mantilu, koji mu je dopirao skoro do
stopala, a čija je jaka bila podignuta, gologlav, sa svojom belom kosom, koja mu je
okruživala visoko, kao u idola naborano čelo — on je stajao na steni i micao licem, pred
kojim je, sa pokretima čoveka koji poučava, držao kolut svojih prstiju propraćajući svoju
gluvu, nerazgovetnu zdravicu znakom preciznosti koji je imao da prikuje slušaoce. Iz
njegovih izraza su se razabirale i sa njegovih usana su se mogle pročitati pojedine reči na
koje su njegovi slušaoci već bili navikli: »Perfektno« i »Svršeno« — i ništa više. Mogli su
videti njegovu glavu nagnutu u stranu i gorčinu na njegovim rascepljenim usnama — prava
slika raspetoga Hrista. A onda bi mu se opet pojavila na obrazu ona razbludna jamica, onaj
sibaritski šeretluk, i oni su imali iluziju da gledaju žreca koji zadiže haljinu i igra, gledali su
pred sobom svetu nemoralnost paganskog sveštenika. On podiže pehar, obnese ga u
polukrugu pred očima gostiju, pa ga ispi u dva-tri gutljaja naiskap, tako da mu je dance bilo
izvrnuto naviše. Zatim ga, ispruživši ruku, dodade Malajcu, koji ga prihvati sa rukom na
prsima, i dade znak za polazak.
Svi mu se sa zahvalnošću pokloniše, pripremajući se da postupe po zapovesti. Ko je
čučao na zemlji, skočio je na noge, a ko je sedeo na ogradi mosta, taj se spustio. Slabunjavi
Javanac, sa krutim šeširom i jakom od krzna, pokupi ostatke zakuske i posuđe. Istim redom
kao i pri dolasku, vraćali su se izletnici putem zastrvenim iglicama četinara kroz šumu, koja