Page 434 - Thomas Mann - Čarobni breg

Tako su ušli u šumu stazom koja je bila prekrivena vlažnim iglicama četinara. Napred je
išao Piter Peperkorn, oslonjen na rame svoje pratilje, sa crnim mekanim šeširom namaknutim
na čelo, povijajući se u hodu malo u stranu; u sredini, iza njih, bez šešira, kao i sva ostala
gospoda, sa rukama u džepovima, išao je, naherivši glavu, Hans Kastorp, tiho zviždukao i
gledao oko sebe; zatim Nafta i Setembrini, pa Ferge sa Vezalom, i na kraju Malajac, sam, sa
korpom preko ruke. Govorili su o šumi.
Šuma nije bila kao druge šume, ona je pružala slikovit, čudan, čak egzotičan ali neprijatan
izgled. Bila je prepuna neke vrste mahovinastih lišajeva, bila je njima zastrvena, pretrpana,
potpuno umotana u njih. Sa njenih obavijenih, prevučenih grana visilo je, u dugim bradama
odvratne boje, uvaljano tkivo ove parazitske biljke: gotovo nigde se nije moglo videti
igličasto lišće četinara, videli su se samo venci mahovine — teška, bizarna rugoba
začaranog, bolesnog izgleda. Šuma je bila rđavog zdravlja, ona je bolovala od ovih bujnih
lišajeva koji su pretili da je uguše. To je bilo opšte mišljenje, dok je mala povorka odmicala
putem zastrvenim iglicama četinara, noseći u ušima šum vodopada kome su se približavali
— onu lomnjavu i ono hučanje koje se postepeno pretvaralo u tutnjavu i obećavalo da će se
Setembrinijevo proricanje obistiniti.
Sa jednog zavijutka otvarao se slobodan pogled na premošćenu stenovitu, šumom obraslu
klisuru, u koju se vodopad survavao. U trenutku kad se ukazao oku, dolazilo je do vrhunca i
njegovo dejstvo na sluh: bio je to pakleni prizor. Vodene mase su se vertikalno stropoštavale
u jednom jedinom mlazu, čija je visina iznosila dobrih sedam ili osam metara, a čija je širina
takođe bila znatna, a zatim u beloj peni jurile dalje preko stenja. One su se stropoštavale sa

bezumnom bukom, u kojoj su se, rekao bi čovek, izmešale sve moguće vrste šumova i
zvukova: i grmljavina i šištanje i rika i urlanje i treštanje truba i lomnjava i praskanje i
tutnjava i zvonjava zvona — odista da čovek ogluvi. Posetioci su se približili samom
klizavom podnožju stene i, zapahnuti vlagom i prskani, obavijeni maglom od vodenih
kapljica, — posmatrali prizor; uši su im bile prepune buke i zaptivene njome; pri tom su
izmenjivali poglede i bojažljivo se osmehivali, mašući glavama. Posmatrali su prizor, ovu
neprekidnu katastrofu, koja se odigravala u peni i urnebesu, čije ih je ludilo i prekomerno
bučanje zaglušivalo, budilo strah u njima i izazivalo akustičke obmane. Svakom se od njih
činilo da iza sebe, nad sobom i sa svih strana čuje preteće i opominjuće povike, trube i grube
ljudske glasove.
Zbijeni iza Menera Peperkorna — gospođa Šoša se nalazila između petoro druge gospode
— gledali su zajedno s njim u vodeni mlaz. Nisu videli Peperkornovo lice, ali su videli kako
on otkriva svoju sedu glavu i širi grudi na svežem vazduhu. Sporazumevali su se pogledima i
znacima, pošto bi reči, pa čak i one koje bi se dovikivale u samo uho, verovatno bile
nadglušene grmljavinom stropoštavanja. Njihove usne su uobličavale reči čuđenja i divljenja,
koje su ostajale bezglasne. Hans Kastorp, Setembrini i Ferge dogovorili su se pokretima
glave da se popnu do vrha klisure na čijem su se dnu nalazili, da se dočepaju gornjeg mostića
i da odozgo posmatraju vodu. Prilaz nije bio nezgodan: niz strmih uzanih stepenica,
uklesanih u stenu, vodio je na gornji sprat šume; oni se uspuzaše jedan za drugim, stupiše na
most, pa su odozgo, sa njegove sredine, lebdeći nad lukom vodopada, oslonjeni na ogradu,
mahali prijateljima koji su ostali dole. Zatim su prešli preko mosta, spustili se s naporom niz
drugu stranu, i ponovo izbili na vidik sa suprotne strane planinskog brzaka, preko koga je,
dole, takođe bio napravljen most.
Davanje znakova ticalo se sad užine. Sa više strana se predlagalo da se, toga radi, povuku
malo iz bučne zone, da bi se pod vedrim nebom užinalo sa oslobođenim sluhom, a ne da
budu gluvi i nemi. Ali se pokazalo da se Peperkorn ne slaže s tim. On je tresao glavom,