Page 420 - Thomas Mann - Čarobni breg

priroda, i značilo bi žalosno odsustvo pronicljivosti kad bi se zbog te kolebljivosti čovek
uznemiravao.
Nego, dok se usne Hansa Kastorpa i gospođe Šoša nalaze spojene u ruskom poljupcu, mi
ćemo, radi promene scene, zamračiti našu malu pozornicu. Jer sad dolazi na red ona druga
konverzacija, o kojoj smo obećali da vam govorimo. Pošto je opet upaljeno osvetljenje,
neveselo osvetljenje jednog prolećnog dana koji se kloni zahodu, dana koji pada u doba
topljenja snega, mi vidimo našeg junaka u položaju na koji se već privikao, vidimo ga gde
sedi kraj Peperkornove postelje, u odano-prijateljskom razgovoru s njime. Posle čaja koji je
bio služen u četiri časa u trpezariji, i kojom prilikom se gospođa Šoša, kao i na tri prethodna
obeda, pojavila sama, da bi odmah posle toga preduzela svoj shopping-put u »Mesto«, Hans
Kastorp se prijavio za jednu od svojih bolesničkih poseta Holanđaninu, delimice zato da mu
posvedoči svoju pažnju i da ga malo zabavi, a delimice zato da se duševno okrepi pod
uticajem Peperkornove ličnosti, — ukratko, iz kolebljivih pobuda punih života. Peperkorn je
ostavio Telegraf na stranu, bacio na nj cviker, pošto ga je pre toga uhvatio za štipaljku i
skinuo s nosa, pa je zatim pružio posetiocu svoju kapetansku ruku. Za to vreme su se njegove
široke, rascepljene usne nerazgovetno micale s bolnim izrazom. Crno vino i kafa bili su mu
kao obično pri ruci: pribor za kafu stajao je na stolici kraj kreveta, mrko poprskan od
upotrebe— Mener beše popio svoju popodnevnu kafu, jaku i vruću, sa šećerom i pavlakom,
kao obično, tako da se znojio. Njegovo kraljevsko lice, uokvireno belim pramenovima kose,
beše se zacrvenelo, a sitne kapi znoja su mu orosile čelo i nausnicu.
»Malo se znojim«, reče on. »Dobro ste mi došli, mladi čoveče. Naprotiv. Sedite. To je

znak slabosti kad nekome, čim uzme nešto toplo, odmah — Da li biste hteli da mi — Sasvim
dobro. Maramicu. Vrlo sam vam zahvalan.« Uostalom, rumenilo se brzo izgubilo, ustupajući
mesto žućkastom bledilu, koje je obično pokrivalo lice veličanstvenog čoveka posle svakog
opakog napada groznice. Povratna groznica, koja ga je hvatala svaki četvrti dan, jako ga je
držala to prepodne, i to u sva tri stadijuma: hladnom, gorućem i onom sa preznojavanjem, i
Peperkornove male, blede oči gledale su umorno ispod čeonih arabeski, sličnih arabeskama
idola. On reče:
»Jeste— apsolutno, mladi čoveče. Čini mi se da reč »za svaku pohvalu« sasvim...
Apsolutno. Vrlo je ljubazno od vas da jednog bolesnog starog čoveka —«
»Posećujete?« upita Hans Kastorp... »Ne, Mener Peperkorne. Ja sam taj koji treba da
bude zahvalan što smem ovde malo da posedim, pošto imam od toga neuporedivo više nego
vi; ja vam dolazim iz čisto sebičnih razloga. A sem toga, kad je u pitanju vaša ličnost, sasvim
je netačno rečeno — »bolestan stari čovek«. Nikom ne bi na pamet palo da se to odnosi na
vas. To je potpuno netačna slika.«
»Dobro, dobro«, odgovori Mener i zatvori za nekoliko sekunada oči, zavaljujući na jastuk
majestetičnu glavu sa izdignutom bradom, sklapajući preko svojih širokih grudi ruke sa
prstima dugih noktiju, preko grudi koje su se nazirale ispod pletene košulje. »To je lepo,
mladi čoveče, odnosno pre bi se moglo reći da vi lepo mislite, ubeđen sam u to. Bilo je
prijatno juče posle podne. Da, još juče posle podne — na onom gostoljubivom mestu —
zaboravio sam mu ime —gde smo onu odličnu salamu sa kajganom i onim zdravim seoskim
vinom...«
»Divno je bilo!« potvrdi Hans Kastorp. »Svi smo mi preterali u jelu, i šef naše kujne u
Berghofu s pravom bi bio uvređen da nas je video — kratko rečeno, svi smo se bez izuzetka
svojski dali na posao! Salama je bila prava pravcata i gospodin Setembrini je bio njome
prosto ushićen, jeo ju je tako reći vlažnih očiju. A on je patriot, kao što vam je poznato,