Page 425 - Thomas Mann - Čarobni breg

Tako je i učinio. Moćno lice je bilo žuto, oči su bledo gledale ispod izvijenih čeonih bora,
a izraz rascepljenih usana bio je gorak. Veliki, stari čovek i beznačajni, mladi čovek čitali su
jedan drugom iz očiju, a jedan od njih je i dalje držao onog drugog za zglob ruke. Najzad
Peperkorn blago progovori:
»Vi ste bili Klavdijin ljubavnik za vreme njenog ranijeg boravka.«
Hans Kastorp obori još jednom glavu, ali je odmah uspravi i, pošto je duboko udahnuo
vazduh u sebe, reče:
»Mener Peperkorne! Sve se u meni u najvećoj meri protivi da vas lažem i ja tražim
mogućnosti da to izbegnem. To nije lako. Hvalisao bih se kad bih potvrdio vašu konstataciju,
lagao bih, kad bih je poricao. Evo, u čemu je stvar. Ja sam sa Klavdijom, — oprostite, sa
vašom sadašnjom saputnicom, dugo, vrlo dugo živeo u ovoj kući, a nisam joj bio ni
predstavljen. Naši odnosi nisu bili nimalo društveni, upravo moji odnosi prema njoj, o
kojima bih vam hteo reći da im poreklo leži u tami. U svojim mislima ja Klavdiju nisam
nikad oslovljavao drukčije nego sa ti, a i u stvarnosti nije bilo drukčije. Jer one večeri, kad
sam stresao sa sebe izvesne pedagoške okove, o kojima je tu skoro bilo reči, i kad sam joj se
približio — pod izgovorom kojim su me nadahnule davne uspomene — bila je zabava pod
maskama, pokladno veče bele nedelje, jedno neodgovorno veče, jedno veče opšteg tikanja, u
čijem je toku reč ti — na neki neodgovoran način, kao što se to događa u snu — dobila svoj
puni smisao. Ali to je u isto vreme bilo predvečerje Klavdijina odlaska.«
»Puni smisao«, ponovi Peperkorn. »Vi ste to veoma učtivo —.« On ostavi ruku Hansa
Kastorpa i poče dlanovima svojih kapetanskih ruku sa dugim noktima trljati obe polovine

svoga lica, očne duplje, jagodice i bradu. Zatim skrsti ruke preko vinom izmrljanog čaršava i
zabaci glavu u stranu, izlažući gostu svoj levi profil, tako da je izgledalo kao da se okrenuo
od njega.
»Ja sam vam odgovorio onoliko istinski koliko je moguće, Mener Peperkorne«, reče Hans
Kastorp, »a savesno sam se potrudio da vam ne kažem ni odveć mnogo ni odveć malo. Meni
je stalo bilo pre svega do toga da vi osetite kako čoveku u neku ruku do volje stoji da vodi
računa o onom večeru opšteg tikanja i rastanka — da je ono izvan svakog utvrđenog reda,
jedno veče koje je skoro ispalo iz kalendara, veče hors d’oeuvre, moglo bi se reći, posebno
veče, koje je palo u prestupnu godinu, dvadeset i deveti februar — tako da bih samo upola
slagao da sam poricao vašu konstataciju.
Peperkorn nije odgovarao.
»Ja sam pretpostavio«, poče Hans Kastorp posle izvesne pauze, »da vam kažem istinu,
makar i rizikovao da time izgubim vašu naklonost, što bi — to priznajem sasvim otvoreno —
za mene bio osetan gubitak, mogao bih reći: udar, pravi udar koji bi se mogao uporediti s
onim udarom koji je za mene predstavljao trenutak kad je gospođa Šoša opet ovamo stigla,
ne sama već kao vaša saputnica. Izložio sam se tome riziku, jer mi je odavno bila želja da
između nas bude čista situacija — između vas, prema kome ja osećam tako izvanredno
poštovanje, i mene, — to mi je izgledalo lepše i čovečanskije — vi znate kako Klavdija
izgovara tu reč, onim njenim čarobnim muklim glasom, tako ljupko otegnuto — da bude
dakle čista situacija, a ne ćutanje i pritvorstvo, i s obzirom na to, meni je pao kamen sa srca
kad ste maločas učinili onu svoju konstataciju.«
Nikakva odgovora.
»Još nešto, Mener Peperkorne«, produži Hans Kastorp. »Još nešto je pokrenulo u meni
želju da vam kažem čistu istinu, a to je što iz ličnog iskustva znam kako u tom pogledu
razdražljivo mogu da utiču na čoveka nesigurnost i neke polupretpostavke. Vi sad znate ko je
sa Klavdijom — pre nego što je bio uspostavljen sadašnji pozitivni pravni odnos, a