Page 417 - Thomas Mann - Čarobni breg

hrabrila, ili da sam vam to makar i dopustila. Vi ćete mi odmah izrikom potvrditi da je bilo
baš suprotno...«
»Rado, Klavdija, izvesno. Ti nisi tražila da te čekam, ja sam te dobrovoljno čekao. Ja
potpuno razumem da ti tome pridaješ važnosti...«
»Čak i vaše priznanje ima u sebi nečeg drskog. Uopšte, vi ste drzak čovek, bog bi znao
zašto. Ne samo u opštenju sa mnom, nego i inače. Čak i vaše divljenje i vaše potčinjavanje
ima u sebi nečeg drskog. Nemojte misliti da ja to ne vidim. Ne bi trebalo da uopšte o tome s
vama govorim, već i zato što se usuđujete da govorite o čekanju. Za osudu je što ste još
ovde. Davno je već trebalo da ste na svom poslu, sur le chantier, ili gde već bilo...«
»Klavdija, ti sad govoriš negenijalno i sasvim konvencionalno. To su samo fraze. Ti ne
možeš misliti kao Setembrini, a kako bi drukčije? To je tek onako rečeno, i ja to ne mogu da
uzmem ozbiljno. Ja neću da odem odavde na svoju ruku kao moj jadni rođak, koji je — kao
što si prorekla — umro čim je pokušao da služi u ravnici, a koji je i sam znao da će umreti,
ali je radije hteo da umre nego da se ovde i dalje leči. Lepo, zato je bio vojnik. Ali ja nisam
vojnik, ja sam civil, za mene bi bilo bežanje ispod zastave kad bih učinio što i on, i kad bih
po svaku cenu, uprkos Radamantovoj zabrani, hteo da odem u ravnicu i da radim korisne
poslove u službi napretka. To bi bila najveća neblagodarnost i neverstvo prema bolesti,
prema geniju i prema mojoj ljubavi za tebe, prema tvojim rukama koje poznajem, —
premda moram priznati da je to bilo samo u snu, u jednom genijalnom snu, kad sam ih
upoznao, tako da se samo po sebi razume da iz toga nisu za tebe ponikle nikakve posledice,
ni obaveze, niti ograničenja tvoje slobode ...«

Sa cigaretom u ustima, ona se smejala tako da su se njene tatarske oči skupljale.
Oslonjena na drvenu oblogu zida, oduprevši se rukama o klupu i prebacivši koleno preko
kolena, pustila je nogu u crnoj lakovanoj cipeli da se klati.
»Quelle générosité! Oh 1à, 1à, ja sam, jadni moj mali, vraiment, sasvim tako sebi uvek i
predstavljala jednog homme de génie!«
»Ostavimo to, Klavdija. Naravno, ja nisam ni po poreklu homme de génie, kao što nisam
ni čovek od formata, o dragi bože, ne. Ali sam, eto, slučajem — ja to nazivam slučajem! —
dospeo na ovaj vis, u ove genijalne predele... Jednom reči, ti ne znaš da postoji neka
alhemijsko-hermetična pedagogika, transsupstancijacija, i to naviše, dakle neko uzdizanje,
ako hoćeš dobro da me razumeš. Ali, naravno, materija koja treba da bude sposobna da se
uzdigne, da se spoljnim uticajima pokrene i potisne k nečem višem — mora imati i u samoj
sebi nekih kvaliteta. A ono što sam ja imao u sebi, — znam sasvim tačno, — to je da sam
poodavno bio u prisnom odnosu sa bolešću i smrću i da sam još kao dečko nerazumno
pozajmio jednu olovku, kao što sam to učinio i ovde one pokladne noći. Ali nerazumna
ljubav je genijalna, jer smrt je, znaš, genijalan princip, res bina,lapis philosophorum, ona je u
isto vreme i pedagoški princip, jer ljubav prema njoj vodi ka ljubavi prema životu i prema
ljudima. Tako je to, to sam otkrio u svojoj balkonskoj lođi, i ushićen sam što to mogu da
kažem. Postoje dva puta u život: jedan je običan, neposredan i častan. Drugi je rđav, on vodi
preko smrti, a to je genijalni put!«
»Ti si jedan budalast filozof«, reče ona. »Neću da tvrdim da razumem sve u tim tvojim
zamršenim nemačkim mislima, ali to što ti govoriš zvuči čavječanski, i ti si bez sumnje
dobar mladić. Uostalom, ti si se stvarno ponašao en philosophe, to ti se mora priznati...«
»Suviše en philosophe za tvoj ukus, zar ne, Klavdija?«
»Ostavi drskosti! To je dosadno. Bilo je glupo i nedozvoljeno što si čekao. Ali se ne ljutiš
na mene što si uzalud čekao?«