Page 418 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Pa, bilo je malo nemilosrdno čak i za čoveka flegmatičnih strasti — nemilosrdno sa
tvoje strane što si došla zajedno s njim, jer si, razume se, znala preko Berensa da sam ovde i
da te čekam. Nego, ja sam ti već rekao da našu noć smatram samo kao san i da ti priznajem
punu slobodu. Na kraju krajeva ja nisam uzalud čekao, jer si ti opet ovde, mi sedimo jedno
pored drugog kao i onda, ja slušam divnu oštrinu tvoga glasa, poznatu već davno mome uvu,
a pod ovom širokom svilom su tvoje ruke, koje poznajem — mada tvoj saputnik leži gore u
groznici, veliki Peperkorn, koji ti je poklonio taj biser...«
»I sa kojim vi radi svoga bogaćenja održavate tako dobro prijateljstvo.«
»Nemoj mi to uzimati za zlo, Klavdija. I Setembrini me je grdio zbog toga, ali je to samo
jedna društvena predrasuda. Taj čovek je za mene .dobitak — ta za ime božje, on je ličnost!
Što je već čovek u godinama, — e pa de! Ja bih i pored toga sasvim razumeo ako bi ga ti kao
žena neizmerno volela. Ti ga dakle mnogo voliš?«
»Svaka čast tvom filozofiranju, mali moj nemački Hanse«, reče ona, milujući ga po kosi,
»ali ja ne bih smatrala za čavječno da ti govorim o mojoj ljubavi prema njemu.«
»Ah, Klavdija, zašto ne? Ja smatram da čovečnost počinje onde gde negenijalni ljudi
misle da ona prestaje. Govorimo dakle mirno o njemu. Ti ga strasno voliš?«
Ona se beše sagnula da baci dopušenu cigaretu postrance u kamin, a zatim osta da sedi
prekrštenih ruku.
»On me voli«, reče ona, »njegova me ljubav čini gordom, i zahvalnom, i odanom. Ti ćeš
to razumeti ili nisi dostojan prijateljstva koje ti ukazuje... Njegovo osećanje me je prinudilo
da pođem s njim i da mu služim. Kako bi inače i moglo da bude. Sudi sam! Je li čavječanski

moguće oglušiti se o njegovo osećanje?«
»Nemoguće!« potvrdi Hans Kastorp. »Ne, samo se po sebi razume da je to sasvim
isključeno. Kako bi jedna žena smogla toliko snage u sebi da se ogluši o njegovo osećanje,
da pređe preko njegovog strahovanja za osećanje, da ga, tako reći, izneveri u Getsimanu...«
»Ti nisi glup«, reče ona, a kose joj oči dobiše ukočen, zamišljen izraz.
»Ne treba mnogo pameti da bi se uvidelo da si morala poći s njim, premda — ili bi se pre
moglo reći jer — njegova ljubav ima u sebi mnogo nečeg obespokojavajućeg.«
»C’est exact!... Što obespokojava. S njim, znaš, ima mnogo brige, mnogo teškoća...« Beše
uzela njegovu ruku, pa se nesvesno igrala njenim zglavkovima, ali odjednom pogleda naviše
skupljenih obrva i zapita:
»Stani. Nije li ovo prostački kako mi o njemu govorimo?«
»Izvesno ne, Klavdija. Ne, daleko od toga. To je ništa više nego samo čovečno. Ti voliš
tu reč, ti je otežeš sanjalački, ja sam je uvek s interesovanjem slušao iz tvojih usta. Moj rođak
Joahim nije je voleo iz vojničkih razloga. On je mislio da ona zrači nemarnost, aljkavost, i
ako se ona shvati kao guazzabuglio bezgranične trpeljivosti, onda je i ja primam sa
podozrenjem, to moram priznati. Ali ako ta reč ima smisao slobode, genijalnosti i dobrote,
onda je to velika stvar i mi je možemo navesti u prilog našeg razgovora o Peperkornu i o
brigama i teškoćama koje ti on pričinjava. One potiču naravno iz njegovog častoljublja, iz
onog straha da osećanja ne otkažu, što i čini da on toliko voli klasična pomoćna i
okrepljujuća sredstva — možemo o tome govoriti sa svim poštovanjem, jer kod njega sve
ima veliki format, veličanstven kraljevski format, i mi ne ponižavamo ni njega ni sebe ako to
čovečanski uzmemo za predmet razgovora.«
»Nije reč o nama«, reče ona, i prekrsti opet ruke. »Ne bih bila žena, ako se za ljubav
jednog čoveka,, jednog čoveka od formata, kako ti kažeš, za koga predstavljam predmet
osećanja i strahovanja za to osećanje, ako se ne bih htela prihvatiti i poniženja.«